Svečarski doteran i raspoložen
Vojvodina je puna malih, slatkih varoši koje dok ne otkrijete ni ne znate da vam nedostaju, ali kada prvi put dođete u njih nema druge – zaljubite se... Nije to ona očaranost koja splasne kada se sledeći put sretnete, pa bi sve da se izbegnete. Naprotiv, zaljubite se još više!
Nekako kao da vrebate priliku da opet dođete, a „stara stvar u Novom Bečeju slava je za Gospojinu...“ kako peva naš panonski mornar Đorđe Balašević. Pa kako da ne dođete baš tada kada je Novi Bečej kao momak lep, gizdav, doteran za svečare, a pre svega raspoložen i jedva čeka da vas vidi.
Trista čuda je pripremio samo da dođete, da se u špacirung naterate. Kako onda da ne obučem svoju najlepšu haljinu, stavim ruž i obujem cipele za hodanje po snovima. Ta zaljubljeni su vazda negde između jave i sna, a ja tim snenim pogledom prolazim ulicama Novog Bečeja... Sve mi lepe, a jedna je posebna – Gimnazijska. Tatjana Vlaškalin mi šapuće na uho i objašnjava da ta ulica nema brojeva!
U ruci mi sladoled, najbolji na svetu, noge idu, a pogled na sve strane. Pa zapnem... Međutim, to gde mi je štiklica zapela nije obična izbočina na trotoaru nego „Kamen spoticanja“, spomen-obeležje stradanja jevrejske porodice koja je nekad živela u ovoj palati koju zovu Šlezingerova.
Eh, šta sve nema u tom Novom Bečeju, med sa malinama, čak i šešir slamnati se može kupiti. A da mi je neko rekao onako nezaljubljenoj da je Novi Bečej stariji od (starog) Bečeja ne bi mu poverovala, ali sada... Sada sve verujem.
– Novi Bečej je naselje koje se prvi put pominje 1091. godine. Ono što je ključno za razvoj i istoriju ovog kraja je Bečejska tvrđava koja je nastala u XIV veku. Njome su upravljali ugarski kraljevi i srpski despoti poput Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića dok nije došla u turske ruke. Naime, vojska Mehmed paše Sokolovića je septembra 1551. godine nakon duge opsade uspela da osvoji tvrđavu na Tisi – priča Saša Dujin, direktor TO Novi Bečej.
Kada je tvrđava na Tisi pripala Otomanskom carstvu, stanovništvo, mahom srpsko, je masovno bežalo. Mnogi su se naselili na desnoj obali Tise, u Bačkoj i tamo su osnovali novo naselje, koje su nazvali po svom zavičaju – Bečej. To je, zapravo, današnji (Stari) Bečej, mada bi bilo logično da se on zove Novi Bečej. Međutim u Banatu logike nema, samo srce veliko k’o ravnica.
– Mađarsko stanovništvo onog vremena je Bečej nazivalo Rácz-Becse (Srpski Bečej), a dok je mesto koje je srpsko stanovništvo zvalo Novi Bečej bio Törökbecse (Turski Bečej). Nakon austro-turskog rata i sklopljenog Karlovačkog mira 1699. godine, Bečejska tvrđava je, zajedno sa svim utvrđenjima na Tisi, osuđena na rušenje kako bi se onemogućilo njeno korišćenje u vojne svrhe. Njena sudbina je zapečaćena 1701. godine kada je srušena. Međutim ostali su temelji koji su smetali plovidbi, pa su minirani i dodatno razrušeni 1911. godine – otkriva nam Dujin zašto nema vidljivih tragova ovog čuvenog utvrđenja na Tisi.
Nakon oslobođenja od turske vlasti, deo Srba iz Bačke čeznuo je da se vrati u Banat, na svoje stare posede. Obnovili su naselje na levoj obali Tise i eto nama Novog Bečeja. Međutim tek posle Drugog svetskog rata to postaje i njegov zvanični naziv. Neki bi rekli stara stvar u Novom Bečeju...
Nego, da se mi vratimo na svečare, na Veliku Gospojinu, gde me moje cipele za snove vode ka Tisi i mirisima koji golicaju nozdrve – a tamo se kuva riblja čorba i uz zvuke tambure poskakuje sitno kolo po banatski. No, ja noge za čardaš čuvam, da ga zaigram kada sa bine zasviraju La Banda i Gosn tamburaši.
Dođe mi tako od lepote budna da ostanem, ni kući da ne idem. Nego da legnem u neki čamac pored Tise i samo zvezde da gledam. Zvezde, k’o zvezde namiguju, smeškaju se... Znaju one da zaljubljenima rastegnu noć u najdužu na svetu. A, kad svane dan, sve me vuče u Zavičajni muzej Glavaševu kuću. Tamo Zoran Subotički priča o dvorcima, o Dunđerskim, o nekim svetovima drugim...
A kad se upitam može li mi se duša još napojiti krene revija čarobnih haljina Ljiljane-Cice Mihajlović. Nije to odeća za svaku priliku, nego samo za posebnu – za onu kada želiš da sve oko sebe očaraš. Jednostavne, a nestvarne i eterične kao čarobni plašt na telu –prava su suština lepote.
Gledam ih i imam utisak kao da su ih vile vezle, a ne vešte pletilje iz udruženja „Izvor“ iz Knjaževca. Glavaševa kuća izgleda mi kao pravo mesto da se pokaže svo bogatstvo koje naša narodna tradicija ima, a Ljubica prava majstorica koja zna kako da utka snove u javu.
Ma nisam ni gutljaj krokana sa Bisernog ostrva uspela da gucnem, a cipele za snove kao da nebom hodaju, odvode me u novi dan da mi pamet još više zavrte čilaši, vranci, riđani... Tako je to s Novim Bečejom, za Gospojinu očara me potpuno... Pa mi treba dana i dana da od te „mađije“ dođem sebi. Ali ne dođem, nego vrebam sledeću priliku da se opet kejom pored Tise prošetam. Stara stvar u Novom Bečeju...
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, Wikipedia, TO Novi Bečej, Milan Koviljac