– Svaki učitelj, nastavnik, profesor, razredni starešina je sunce koje svetli i greje u dečijem životu. Što više te toplote i svetla ima đaci su ispirisaniji da stiču znanje, da razvijaju svoje talente... Smatram da onaj ko radi u prosveti, bez obzira na sva iskušenja koja ovaj posao donosi, ne bi trebalo da se bavi ovim poslom ako u sebi nema ljubavi prema deci. Ne bih da umanjim vrednost vaspitača u vrtićima, ali je učitelj taj koji sadi seme iz kojeg može da se razvije divna biljka. Prosvetni radnik bi trebalo da bude nadahnuće koje će podstaknuti đake da razviju svoje talente i uvećaju svoje kapacitete kroz rad i sticanje znanja – rekla nam je pedagog Dragana Bajatović, zaposlena u gimnaziji „Svetozar Marković” u Novom Sadu otkrivajući suštinu svetosavskog duha.

– Za mene je škola jedna uzvišena institucija života, a moje kolege prosvetni radnici su zaista posebni ljudi koji u sebi nose ljubav, empatiju i dele znanje, radost i mudrost. Oni su jako važni u svakom, a ne samo u ovom društvenom sistemu, jer je jaka ona država koja ima dobar školski sistem. To je dobra osnova za uređeno društvo i srećne građane koji neće želeti da odu iz svoje zemlje – a kod nas odlaze oni koji su ekstra talentovani i koji se posle završenih studija na prestižnim univerzitetima ne vraćaju ovde… Znate, kada me negde u inostranstvu pitaju po čemu je Srbija specifična – ja bez razmišljanja kažem po sjajnim mladim ljudima. Volela bih da ti sjajni mladi ljudi doprinose razvoju naše zemlje, naših ljudi, naše privrede, školstva…

• Šta po bi po vama trebalo učiniti da bi se zaustavio taj odliv mozgova?

– Znam da nije lako, ali bi trebalo stvoriti sistem da se mladi stimulišu da ostanu, da imaju gde da rade i da mogu da lepo žive od svog rada. Svedoci smo da obrazovani mladi ljudi svoj život podrede karijerama, da bi stekli elementarne uslove za život, pa tek onda se odlučuju da stvaraju porodicu. Sve se češće dešava da postaju roditelji tek između 35 i 40 godine. Zar to nije kasno?

• Sokrat je smatrao da su ljudi po svojoj prirodi dobri, ali da ih neznanje čini lošima. Danas znanje nije dovoljno, jer moramo da damo i okvir etičnosti – zato je važno i vaspitanje. Zašto je vaspitna dimenzija zapostavljena u današnjem školstvu?

– Smatram da je škola je na gubitku time što je vaspitno delovanje stavila u drugi plan. Kada je škola bila vaspitno-obrazonvna institucija roditelji su radili sedam sati i ostali deo dana provodili sa svojom decom, sada, kada su škole postale obrazovno-vaspitne ustanove roditelji često rade po ceo dan i mnogo manje vremena mogu da posvete svojoj deci. Ako ih mi u školi samo obrazujemo, a ne vaspitavamo, onda tu nastaje jedan vakuum i pitam se ko ih zapravo vaspitava? Lično smatram da sistem vaspitanja osim što nudi tradicionalne obrasce, nudi i proverene obrasce. Kada je škola postala institucija u kojoj se samo stiče znanje bez nekog vaspitnog okvira svi su na gubitku! Tako nam se dešava da deca u osnovnoj školi nastavnike ne poštuju, ignorišu, čak i napadaju…

• Zbog čega se i dalje u našim školskim programima insistira na mnogo predmeta i preobimnom gradivu?

– Kad uporedim naše đake koji imaju i po 16 predmeta u jednoj godini s njihovim vršnjacima u nekoj drugoj zemlji koji imaju upola manje i predmeta i gradiva – jasno je zašto je funkcionalnost znanja naših učenika mala. Koliko god da su deca pametna, sposobna i radna to je veoma veliko opterećenje. Protekle reforme školstva jednostavno nisu dovedene do kraja. Trenutno je naš obrazovni sistem u procesu reforme i ja se nadam da će biti pomaka. Znam da se u gimnazije i neke stručne škole uvode četiri nova predmeta koja se ocenjuju, od kojih su dva izborna, ali je obrazovni pristup sasvim drugačiji gde se kroz nastavni sadržaj uvodi jedna integracija svih nauka koje đaci uče uz primenu informatičke tehnologije. To je dobro, ali čini mi se da se za postojeće predmete obim nastavnih sadržaja nije smanjio.

• Mnogi PISA testovi su pokazali da naši đaci imaju teškoće s primenjivanjem znanja. Da li se nešto radi i na tome?

– Problem je što je naš sistem prilično inertan. Društvo koje uspeva brzo da se prilagodi novonastalim promenama – napreduje. Mnoge moje kolege iz stranih država, ali i naši bivši đaci koji predaju u Americi, Kini, širom sveta skreću pažnju upravo na to da smo spori! To je ono na čemu bi trebalo da radimo, jer mi smo kao društvo vrlo brzo izbrisali tradicionalne vrednosti, lako smo se odrekli onog što je dobro, a ono što je novo nije profiltrirano i nama prilagođeno. Tu je problem. Skoro sam bila u Izraelu i videla pedagogiju na delu – brzo mi postalo jasno ako hoćete jako društvo – gradite ga od vrtića i osnovne škole. Dobar školski sistem u osnovnoj školi je garancija da društvo funkcioniše kako treba.

• Šta je ono što bi trebalo po vama prvo da se uradi?

– Dešava se da naši učitelji časove koji su predviđeni za fizičko koriste da dodatno rade matematiku ili srpski s đacima. Smatram da je to pogrešno, jer su deca danas mnogo manje aktivna nego što su bila pre 20 ili 50 godina, mnogo su tromija i nespretnija. Zalažem se da snažno razvijamo motoriku, da deca stiču razne veštine, da imamo spretnu i zdravu populaciju, nije sve u glavi. Škola mora da bude priprema za život, a sada to nije. U trenutnom poretku stvari nikome nije lako: ni deci, ni prosvetnim radnicima, ali ni roditeljima...

• Kakve su nove tendencije u pedagogiji i koliko se one primenjuju kod nas?

– Pedagogija je osim u Rusiji i nekim istočnim zemljama iz školstva izbačena! Postoji psihologija i psiholozi, Zapad je prvi izbacio pedagogiju i čini mi se da im se to sada obija o glavu. Po mom mišljenju potrebno je da ponovo uvedemo vaspitanje na velika vrata u naše školstvo, jer je upravo vaspitanje bitno za formiranje mlade ličnosti. Da se ponovo vrate one dobre vrednosti: vaspitanje, obrazovanje i sport – da u zdravom telu ne bude samo zdrav duh, nego i plemenita osoba. Mislim da je i to uloga prosvetnih radnika da stalno naglašavaju da je samo sinteza vaspitanja, obrazovanja i zdravlja mladih ljudi jednačina koja daje rezultat.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: R. Hadžić Dnevnik, Pixabay

Izvor: Dnevnik