Istarsko priznanje
Novinarski vinski putevi vodili su me u mnoga evropska vinogorja. Opčinjen njihovom lepotom, vinogradima, vinom i ljudima u neka od njih vraćao sam se više puta. Najčešće i najrađe u Istru. Još kao mlad novinar bio sam opijen pričama nekih istraživača da su još u predistoriji prvi vinogradi nikli baš ovde. Spominjali su i onaj prelepi grčki mit o Argonautima, odvažnim moreplovcima s broda Argo, koji su pod komandom Jasona plovili u Kolhidu da otmu zlatno runo, posvećeno bogu rata Aresu. Dolutali su tako do obale Istre i, prema toj mitološkoj predaji, tu osnovali grad Pulu. A kako su grčki kolonisti sa sobom uvek donosili i vinovu lozu, zašto ne poverovati da im Istra duguje za poreklo svojih vinograda.
I taman kada sam se otreznio i shvatio da u te bajke ne treba verovati, jedno jutro, s prijateljem i kolegom iz Zagreba Srećkom Ljubljanovićem, osvanuo sam u jednom morskom zalivu, na istočnoj obali Istre, koji se još i danas zove Kalavojna. To na grčkom jeziku znači „dobro vino“.
Ilirsko pleme Histari, koje je Istri dalo ime, bavilo se takođe vinogradarstvom. Za vreme Rimljana, koji su vekovima držali Istru, gajenje vinove loze je u punom cvatu. O tome svedoče brojni arheološki nalazi i iskopine letnjikovaca bogatih Rimljana, zvanih vile rustike, ostaci raznolikih i brojnih amfora i radionica u kojima su se one proizvodile za daleki transport ulja, vina i žitarica. U to vreme na zapadnoj obali poluotoka nastao je i rimski vojni logor Parentium, današnji Poreč. I danas glavna ulica u njemu zove se Via decumana kao što se zvala i pre više od 2000 godina i Parentiumu, upravo kao i u svakom rimskom vojnom logoru gde god je postojao.
Na izlazu iz Poreča, krajem osamdesetih godina prolazim autom između vinograda i maslina, dvaju simbola Mediterana, koji su u ove krajeve stigli mnogo pre nego što je počelo brojanje godina našeg novog veka. Jesenji dan. Sunce je visoko, vreme marende. U hladu ispod viševekovne masline trojica težaka lome crni hleb, ispečen ispod peke, slažu ga s domaćim ovčijim sirom i slaninom i zalivaju s ružičastim vinom.
Učini mi se kao da su upravo sišli sa platna starih renesansnih majstora. Zaustavio sam auto i zamolio ih za snimak. „Pridružite nam se, ne može se ništa uraditi bez goriva“, rekoše. Dodajući mi čašu, najstariji od njih, „lipih godina“ što bi rekli Dalmatinci za starije, ponosno naglasi da piju porečki roze od ovdašnjeg grožđa prerađenog u porečkoj novoj, najmodernijoj vinariji u Hrvatskoj. Da je proletos na Novosadskom sajmu proglašen za šampiona Jugoslavije među rozeima. Nazdravili smo susretu, prijateljstvu i narednoj berbi.
Kad smo odložili čaše, video sam da očekuje moj komentar, što je u vinskim krajevima znak učtivosti koje zahteva vino. Ono je Neko, i zaslužuje i traži da se o njemu progovori. Uostalom i ono samo je govorljivo.
Nisam vičan držanju zdravica i govora, obično sam beležio i prenosio kako su ih drugi dizali. Sećam se i živo pamtim ovaj istarski susret kao događaj koji na najlepši način govori o – Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu. U svojoj dugoj istoriji, započetoj davne 1923. godine, od kada na njemu traje najduže i najstarije ocenjivanje pića na Balkanu, on zasigurno nije mogao da poželi lepše priznanje. Da u nekim dalekim poljima vinogradari dižu čaše i slave svoje vino ističući njegovo novosadsko priznanje. Upravo zato i beležim ovaj susret, na najvećem jadranskom poluostrvu, s potomcima ilirskih plemena Histari koji ne propuštaju priliku da strancu ponude žmul svog vina.
Da ne propustim. Reč je o pinou sivom ili, po starom sivom burgundcu, jednoj od najslavnijih i najtraženijih svetskih sorti belih vina uopšte. Kod nas još uvek nedovoljno poznatoj i priznatoj. O.I.V. je odlučio da mu primarno ime bude pino gri. Zanimljivo je da su bobice njegovog grozda, prosečne težine 80 grama – male, okrugle, zbijene i često deformisane – ljubičastosive boje. Ponekad se u njima nađe pokoja bela ili deo grozda sa sivim i deo grozda sa belim bobicama. Zato je bilo dvumljenja i naših i međunarodnih propisa, da li se od njega uopšte može spravljati ružičasto vino.
Na sve te dileme Porečani su se oglušili, a to je učinio i ocenjivački žiri na novosadskom sajmu 1988. i porečki roze proglasio šampionom jugoslovenskih ružičastih vina.
Dogodilo se to i na jednom od nedavnih ocenjivanja, kada je među rozeima pozlaćen sivi burgundac iz – Banoštora. O tome drugom prilikom.
Petar Samardžja
Foto: Arena Pula Niels Bosman on Unsplash, Pixabay, Pexels
Izvor: Dnevnik