Trijumf vinarije porodice Savić
Na najvećoj smotri srpskog vinarstva, održanoj prošle godine u Beogradu, pod naslovom Veliko ocenjivanje vina Srbije, Sremska Kamenica vraćena je na našu vinsku kartu. U zaista velikoj konkurenciji, više od 600 domaćih vina, iz svih vinorodnih krajeva zemlje, zablistala je njena vinarija Šukac: sva njena vina plasirala su se u sam vrh, visoko iznad favorizovanih kapljica desetak moćnih proizvođača koji dominiraju na domaćoj vinskoj sceni. Zahvaljujući velikim ulaganjima u marketing i povodljivosti naših ugostitelja, pa i većine vinopija, oni već decenijama drže „vinski bank“, koji je nepristupačan malim, porodičnim vinarijama.
Vlasnik vinarije Šukac, Sava Savić i sin mu Aleksandar, koji polako preuzima vođstvo kuće, poslao je pet svojih vina na Veliko ocenjivanje, tek toliko da vidi gde je njegovo mesto po kvalitetu među našim velikanima. I ne zna se ko je više bio iznenađen rezultatima žiriranja stručnih komisija. Jedni neprijatno, drugi uspehom. To bi bio najkraći odgovor na pitanje zašto je nakon tog velikog beogradskog događaja, najavljivanog svim mogućim medijskim megafonima, nastao potpuni muk: njegovi rezultati nikada nisu obnarodovani.
Ko je taj Šukac? Pitaju me i mnogi novosađani. Odgovaram im kratko: Odmah kad pređete most na Dunavu i skrenete desno u Kamenicu, u centar sela s desne strane, čim počnete da se spuštate prema Dunavu, da ga ne bi promašili, upozorava vas velika tabla na kojoj piše Vinarija Šukac.
Sremska Kamenica je u ne tako davnoj i još davnijoj prošlosti bilo najvinogradarskije mesto u Sremu. U njegovom ataru sa 1.800 jutara nekada je 1.500 bilo pod vinovom lozom. Po jednoj legendi koju je zabeležio Živko Marković, kada su Turci 1526. godine osvojili to napredno fruškogorsko selo, prosuli su vino iz svih buradi i ono je potocima teklo, toliko ga je bilo.
Sudbina kameničkih vina oduvek je bila da trpe nekakav kolonijalni status, prodavala su se nekad kao grožđe, nekad kao vino u rimfuzi. Tako se kao bezimena utapala u druga vina, popravljajući im aromu, svežinu, alkoholnost ili šta drugo. Poslednjih nekoliko decenija vinogradi su polako krčeni, umesto njih nicale su vikendice s parkovima i travnjacima i danas Sremska Kamenica ima samo jednog ozbiljnog, registrovanog vinara. Da nije Save Savića Šukca, čija porodica se vekovima oslanjala na čokot, kao svetu biljku i svoju uzdanicu, danas u Kamenici ne bi imali gde da popijemo čašu garantovano prirodnog vina.
Kao pravi Sremac, upio je neke sklonosti kraja u kome je ponikao – ljubav prema lozi i vinu. Kao što i loza upija praiskone i sunce fruškogorskih padina, da bi bilo živo, ljupko i milo. Otud tolika ljubav između Sremaca i vina, koja se iskazuje na taj način da vino ne pije čoveka nego on mudro pije njega.
Ako je to tačno, onda je logično da upitam Savu i sina Aleksandra - Acu Savića, zašto su se zaustavili na 3,5 hektara vinograda. U vreme kada i država izdašno potpomaže njihovu sadnju, kako bi se Srbija ponovo svrstala u red vinogradarskih zemalja, među kojima joj je oduvek bilo mesto.
– Preko puta mog vinograda rizlinga italijanskog i sovinjon blana, na potesu Livade, prodaje se jedna prelepa parcela, koja vapi za čokotima. Na tabli lepo piše: „kvadratni metar 30 evra“. Cena hektara zemlje 300.000 evra. Nekad se zemlja prodavala na jutro i hektare. Sada samo na metre. Zahvaljujući toj računici, konačno sam poverovao i u istinitost podatka koji sam nedavno pročitao da se hektar zemlje za vinograde u Burgundiji prodaje po dva do šest miliona evra – spremno mi je odgovorio Sava Savić i nadovezao se – Preostalo mi je da umesto povećanja proizvodnje idem na njeno poboljšanje, kao jedino rešenje.
Da je izabrao pravi put, potvrdilo je i beogradsko ocenjivanje. Na njemu istina nisu ocenjivane vinarije, ali je zahvaljujući priznanjima za vina, zasigurno njegova mogla biti proglašena za najuspešniju. Od pet vina, koliko proizvodi njena tri su u samom vrhu, ovog državnog prvenstva vina, kako ga je neko nazvao.
U kategoriji belih nearomatičnih domaćih sorti, njegov italijanski rizling iz 2020. godine je drugoplasirani, odmah iza arhivskog grašca iz 2012. godine vinarije Vista-Hil u Šidu. Reč je o istoj sorti, kojoj u poslednje vreme, sve više vinarija daju njen sinonim grašac. Ubraja se u našu autohtonu sortu, mada joj poreklo još nije dokazano. Istina je, da je ona najraširenija bela sorta kod nas, i da je u ocenjivanju nenih vina i konkurencija uvek najveća.
Još veću radost Savićima priredio je merlo iz berbe 2017. Iz te berbe poslali su u Beograd barikirano i nebarikirano vino. Barikirani je, između 158 crnih vina internacionalnih sorti, ocenjen sa 94, od stotinu mogućih, poena, bio peti. A onaj iz inoksa dvadeset šesti. Oba su iza sebe ostavila za desetine metara skuplje crnjake koji se prse na našem tržištu i na vinskim kartama u restoranima. Među belim internacionalnim sortama pobednik je barikirani šardone vinarije Vinum, a Šukčev beli sovinjon deveti.
– Najviše smo očekivali od rozea, a on je ocenjen bronzom – poverio mi je Aleksandar -Aca Savić, koji preuzima posao od oca.
Ironijom sudbine kamenička vina dočekala su pravi trijumf tek kad su spala na svog jedinog ozbiljnog vinara.
Petar Samardžija
Foto: Dangubić, M. Jablanov, priv arhiva porodice Savić
Izvor: Dnevnik