Rapsodija na tanjiru u izuzetnom ambijentu
Restoran „Divljakovac” smešten je u neposrednoj blizini Resavske pećine, okružen netaknutom prirodom planine Beljanice. Tu su nas na osveženje i okrepu doveli naše kolege i prijatelji Dragoslav Stojanović i Igor Ristić iz Despotovca, varošice udaljene dvadesetak kilometara od ove nadaleko čuvene prirodne atrakcije. Spolja deluje kao planinska kuća, pa se ne stiče pravi utisak o prostoru, ali kada uđete unutra, dočekaće vas prostran i moderan, a pre svega prijatan ambijent.
Ono što će vam oduzeti dah je pogled iz restorana na obronke Beljanice, koja je u jesen posebno živopisna. Znajući da mu je taj prekrasan pogled veliki adut, vlasnik Mirko Milanović nije želeo da ga sakrije, naprotiv – na tri strane su zidovi od stakla i posetilac ima osećaj da se nalazi u prirodi. Leti, pošto stakleni zidovi mogu da se podignu, prostor se pretvara u terasu, tako da gosti mogu da čuju ptice i osete miris šuma s Beljanice kojima su okruženi.
– Kapacitet restorana je 150 mesta, a kuhinja se delom oslanja na tradiciju uz moderan pristup. Moja želja je da ovaj restoran bude ogledalo Resavske pećine, da mojim iskustvom i umećem pomognem u razvoju turizma našeg kraja – rekao nam je Mirko Milanović, profesionalni kuvar i menadžer ovog restorana.
Nakon što vas, kao i nas, opčini magija nakita koji se stvara desetinama hiljada godina u podzemnom svetu Resavske pećine, ovde ćete naći savršeno mesto da slegnete utiske i nastavite da uživate u lepotama prirode — ovog puta pod otvorenim nebom.
Međutim, kada je stigla hrana, shvatili smo da restoran ima i druge adute osim prekrasnog pogleda. Meze ili predjelo nazvan Divljakovac dobrodošlica, koje je bilo pred nama bilo je vrhunsko – prava prezentacija biranih namirnica izbalansiranog ukusa. Pod nepcem su se skladno preplitali pršuta, sir, smokve, rukola i kremasti sir, uz hrskave detalje poput prženog luka i semenki bundeve.
Saznajemo da je Mirko svoje kuvarsko umeće brusio dvadesetak godina u Švedskoj, a onda je nagovorio porodicu da se svi zajedno vrate u njegov rodni kraj i da baš tu, nadomak Resavske pećine, otvore restoran. Znajući šta je važno za jedan dobar restoran, on je to u praksi i primenio – lokalne namirnice plus znanje koje će od njih napraviti rapsodiju na tanjiru.
– Imamo svoje poljoprivredno gazdinstvo. Želja nam je da podržimo i druge proizvođače, pa se trudimo da većina namirnica bude iz ovog kraja – kaže nam naš sagovornik.
Ubrzo stiže glavno jelo: jagnjeća plećka u mleku i zapečena svinjska butkica. Znam da slika ne može da dočara ukus hrane: jagnjetina se topi u ustima, butkica takođe, povrće u prilogu je odlično, a krompir hrskav. Utisak je da bi i za izbirljivog gurmana ovo bila prava gozba.
Dok su Mirko Milanović i njegov pomoćnik Goran Avramović donosili hranu, stekla sam utisak da naš kuvar „zna znanje”! Ovakav restoran bilo gde da se nađe u svetu bio bi ponos domaćina. Deluje mi da će ovde gosti dolaziti zbog hrane, usput će obići i Resavsku pećinu, a ne obrnuto. Mirko nam je ispričao da je nekada do Resavske pećine dolazio autobus iz Beograda svakoga dana i još više sam uverena da će se dani dobre posete ovom kraju vratiti, jer Despotovina zaista ima i te kako šta da pokaže turistima.
Cene u ovom restoranu su standardne, ali za ovakav pogled, uslugu i hranu više nego pristojne. Jelovnik je, pretpostavljam, prilagođen gostima i ovde možete naći i standardna jela sa roštilja kao i specijalitete poput telećih obraza i onih koje smo mi probali. Dragoslav Stojanović i Igor Ristić mi kažu da ga to upravo čini jedinstvenim. Delimo njihovo mišljenje.
Do dezerta nismo ni stigli, ali nemam sumnje da je izvrstan kao i sve ono što smo probali. Ostavljamo ga za neki drugi put, jer ćemo se svakako vratiti zbog ovako sjajnog gastronomskog iskustva.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje