VANJA BOKUN POPOVIĆ O POSLUŠNOSTI

Girl saluting friend who is soldier, standing straight and holding palms near forehead, staring with serious expression, greeting or welcoming someone, showing honor, standing over gray background

Slušaj, ali misli svojom glavom

Poznati starogrčki filozof Aristotel je čoveka definisao kao društveno biće (zoon politikon) koje teško da može da preživi bez zajednice. A život u zajednici podrazumeva i poštovanje autoriteta – odnosno poslušnost. Sa time se svako susreće od rođenja – od roditelja, učitelja, porfesora, nadređenih, ali i u interakciji sa vršnjacima... Kako slušati, ali i misliti svojom glavom razgovaramo sa pedagogom i psihologom msr Vanjom Bokun Popović.

– Poslušnost se definiše kao oblik društvenog uticaja koji podrazumeva osobu od autoriteta koja izdaje naredbe i onog koji ih izvršava. Ljudi se od rođenja uče da budu poslušni kako bi se što lakše uklopili u društvo, ostvarili određene rezultate ili izbegli kazne. Evolutivno posmatrano, ljudi su tek skorijih godina stekli sposobnosti i resurse da se ostvare van svoje zajednice. Za naše pretke pitanje uklapanja u zajednicu i poklanjanja autoritetu bilo je jednako pitanju opstanka, čemu svedoči duga patrijarhalna istorija.

Danas je znanje daleko dostupnije a globalna ekonomija omogućava širi spektar delovanja pojedincu, tako da je samoostvarenje van originalne zajednice moguće. Istovremeno se pojavljuje i potreba za izraženim razvojem kritičkog razmišljanja i preuzimanja lične odgovornosti kako bismo mogli da procenimo zahteve novostasalih autoriteta.

• Da li se kroz edukativni sistem učimo da budemo poslušni?

– U edukativnim sistemima u kojima se vrednuje samostalno razmišljanje, kreativni izraz i kritičko mišljenje, poslušnost je osobina koja se kultiviše u ranom dobu kako bi osoba imala disciplinu kasnije u životu da realizuje svoje ciljeve i služi društvu.

U edukativnim sistemima u kojima se vrednuje konformizam, poslušnost se kultiviše kao osobina neophodna za opstanak u zajednici uz bespogovorno poklanjanje autoritetu. Ovde se stiče drugi oblik discipline u kojem osoba uči da realizuje svoj doprinos u širim ciljevima zajednice, obično definisan i zacrtan spolja.

Reći da je jedan poredak bolji od drugog besmisleno je, jer su i slobodarske i konformističke civilizacije dale velike rezultate kroz istoriju. No, takođe su poznati civilizacijski padovi u kojima je slepa poslušnost autoritetu dovela do nesagledivih tragedija, kao što je slučaj sa Holokaustom u nacističkoj Nemačkoj.

• Postoje zanimanja gde se poslušnost prema autoritetu podrazumeva...

– Retko se govori o tome, ali poslušnost kao oblik discipline je neophodna za postizanje svakog natprosečnog cilja. Ovde se ne misli samo na poslušnost prema ljudskom autoritetu, nego i na figurativnu poslušnost samom cilju. Student koji sprema zahtevan ispit ne može da se provodi noću i spava danju, a zatim da se pojavi pred profesorom i dobije zadovoljavajuću ocenu. On ili ona mora da „posluša“ šta taj ispit traži od njega – svakodnevnu posvećenost, disciplinu, rad – a zatim da iznese plodove tog rada pred profesora (autoritet).

Takođe, ne postaje se elitni sportista tako što mladi igrač radi šta hoće, trenira kada hoće i priča treneru šta mu se sviđa. Elitni sportista se postaje tako što se kultivišu unutrašnja i spoljnja disciplina kako bi se „poslušali“ autoriteti u igri – pre svega trener, zatim sudije i na kraju sam sport. U idealnom scenariju, od malena bi trebalo da imamo zdrave autoritete koji nam pomažu da sa jedne strane razvijamo samodisciplinu – da možemo da se poklonimo pred autoritetom, a sa druge strane ličnu odgovornost – da smo svesni kojem autoritetu dajemo snagu kako se Holokaust ne bi ponovio.

• Kuda nas vode ekstremi?

– Hipotetički gledano, osoba može da bude vaspitana tako da bespogovorno prati naredbe autoriteta i da joj takvo usmerenje pruža pogodnosti i nagrade, te da se razvije u skladnu i stabilnu ličnost. Ovde postoji balans između vrednosti koje postoje u društvu i unutrašnjih vrednosti koje je osoba razvila. Da bismo govorili o ekstremima, potreban je nesklad između onoga što autoritet od osobe traži i unutrašnjih vrednosti te osobe ili kako bi se u narodu reklo – koliko neko ima zdravog razuma da izvršava naredbe drugog na nečiju štetu. Kada se bespogovorno prati nezdrav autoritet, onda smo svedoci štetnog delovanja u društvu kakvo vidimo kod ekstremnih religioznih zajednica, kultova, sekti, krimogenih krugova i disfunkcionalnih porodičnih sistema.

• Da li psihologija može da objasni šta se događa u svesti ljudi koji svojom (slepom) poslušnošću mogu da prouzrokuju patnje drugih ljudi?

– Patološko delovanje nezdravih autoriteta, statistički gledano, je malo, što znači da kada ljudi dobijaju naredbe od svojih nadređenih retko kada očekuju da će izvršenjem tih naredbi škoditi drugima. Upravo ova ljudska osobenost i može da posluži u svrhe zloupotrebe kultivisane poslušnosti među dobrim ljudima. Najzad, mehanizmi psihe pomoću kojih i dobri ljudi mogu da počine loša dela kroz slepu poslušnost autoritetu može se objasniti i arhetipski. Istraživanja su pokazala da kada se neko postavi u ulogu izvršioca određenog dela (npr. zatvorskog stražara) počinje da se ponaša u skladu sa tom ulogom i kontekstom (zatvor).

• Koji je to aspekt autoriteta koji utiče da se osoba dobrovoljno potčini?

– Od rođenja smo naviknuti na autoritete, počevši od roditelja, baka i deka, vaspitača, učitelja, trenera do profesora, mentora i poslodavaca. Ovde reč „naviknuti“ koristim u najširem smislu, da predstavimo kondicioniranje od malena da postoji neka viša instanca čija se reč poštuje. Bez obzira gde rasli, ljudi imaju generalnu tendenciju da veruju autoritetu.

Malo ko ide na posao očekujući da će poslodavac tražiti od njega da likvidira drugu osobu ili u edukativni centar očekujući da će biti seksualno zlostavljan ili na porodični skup očekujući da će drugog člana porodice ekskomunicirati. No, primeri ovakvih situacija, u kojima se poverenje autoritetu zloupotrebi su brojni. Stoga, pozicije autoriteta traže izbrušene ličnosti koji neće izmanipulisati poverenje drugih za sopstvene pobude, već povesti ljude u zadatke koji doprinose blagostanju svih.

• Da li postoje neki profili ličnosti koji su skloniji da osoba bude poslušnija? Ili neki događaji u detinjstvu koji će nas predodrediti da budemo poslušni?

– Autoriteti koji su prisutni u toku našeg odrastanja u značajnoj meri doprinose tome kako ćemo posmatrati autoritete kao odrasle osobe. Deca koja odrastaju uz izbalansiran odnos ljubavi, discipline i slobode imaju snažniju podlogu da izrastu u osobe koje mogu samostalno da procene kojem autoritetu da se priklone i u kojoj meri – sarađuju sa drugima, iznose svoje mišljenje i mogu konstruktivno da poslušaju autoritet. U njihovom odrastanju često nije postojao nesvesni strah da će iznošenje sopstvenog mišljenja dovesti u pitanje sam opstanak u porodici.

Deca koja odrastaju u domovima u kojima su očekivanja poslušnosti nerealna, često su kažnjavana, strepe od autoriteta i rastu uz veliku dozu stresa. Od malena su kondicionirana da izrastu u osobe koje slepo izvršavaju naređenja bez obzira da li se sa njima slažu ili ne, jer tokom njihovog vaspitanja neposlušnost bila obično izjednačavana sa kaznom i opstankom. Ni jedan ni drugi scenario ne garantuju da će neko da izraste u zdravu poslušnu osobu, ali postoje određena biološka kondicioniranja našeg najprimitivnijeg dela nervnog sistema koji na duge staze postaje nevidljivi „gonič robova“ za jednu grupu ljudi ili „krila anđela“ za drugu.

• Kako naći balans?

– Balans možemo pronaći kroz kultivisanje one osobine koja nam u životu nije izražena, a znatno bi doprinela kvalitetu života. Recimo, ljudi koji su izrazito poslušni, koji strepe od autoriteta i koji bespogovorno ispunjavaju tuđe zahteve će se preporoditi kada počnu da jačaju unutrašnje resurse samopouzdanja, samostalnosti i slobodnog izraza.

Ovo nije lak put i često nam je na njemu potreba profesionalna pomoć zdravog duhovnog ili svetovnog autoriteta, jer taj najprimitivniji deo našeg nervnog sistema mora da nauči da nismo u životnoj opasnosti ako se usprotivimo autoritetu. Sa druge strane, ljudi koji su izrazito neposlušni, mogu da se preporode na drugi način kada nauče da se povinuju autoritetu, ojačaju samodisciplinu, poklonjenje višoj instanci i istrajnost. U oba scenarija, od osobe se traži da razvija i sposobnost „poslušanja“ i zdravog rasuđivanja, te da je kritički u stanju da razluči zdrav od nezdravog autoriteta kojem se priklanja – čak i kada je taj autoritet osoba sama sebi.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: privatna arhiva, Freepik, Pixabay, Pexels

Izvor: Dnevnik

Nagrada i kazna
Naučna istraživanja na temu poslušnosti