Ukus harmonije i poziv na uživanje i druženje
Kineski znak za čaj u današnjem obliku je nastao za vreme dinastije Tang polovinom osmog veka naše ere. Na vrhu znaka 茶 (chá) je simbol za travu, u sredini simbol čoveka, a na dnu simbol za šumu. Uobličen je nakon što je Lu Ju napisao „Klasično delo o čaju”, prvu i veoma važnu knjigu o kulturi čaja u svetu. To nije samo praktični vodič za pripremu čaja, već i filozofsko delo koje promoviše harmoniju, jednostavnost i poštovanje prema prirodi. Lu Ju je smatrao da je ispijanje čaja način da se pronađe unutrašnji mir i da se poveže sa prirodom. Upravo to nam je potvrdila i naša sagovornica Vesna Nikolovski iz Subotice.
– Čaj označava pojam harmoničnog odnosa koji imaju čovek i priroda (ili bi, pak, trebalo da imaju). Čovek je deo prirode i priroda je deo čoveka. Ova knjiga se sastoji od deset poglavlja i pokriva sve aspekte čaja, od uzgoja biljke do pripreme i ispijanja napitka. Tokom vladanja dinastije Tang čaj je postao popularno piće među svim slojevima društva – upućuje nas Vesna Nikolovski.
U prošlom delu priče o čaju dotakli smo deo njegove istorije i spomenuli da se u čaj ne dodaju ni limun, ni šećer ili med jer se na taj način menja njegova specifična aroma. Međutim, svedoci smo da mnogi piju čaj upravo s ovim dodadacima. Običaj da se mleko dodaje u čaj vezujemo za Englesku, ali dokazi sugerišu da je dodavanje mlečnih proizvoda u čaj počelo pre Evrope i to u regionima Azije, posebno na Tibetu i u Mongoliji. Tibetanski puter čaj, na primer, ima dugu istoriju, potencijalno datira još od 8. veka, a istorijski dokumenti takođe pominju mlečne proizvode u čaju, u Mongoliji, oko 14. veka. Zanimalo nas je kada je to počelo u Engleskoj.
– Naglasila bih da posebno mesto u istoriji čaja zauzima vreme kada je on stigao u Englesku, a to je bilo u 17. veku. Ubrzo je postao simbol društvenog prestiža. Ritual pijenja popodnevnog čaja, poznat kao „afternoon tea“ (popodnevni ili čaj u pet) zadržao se do danas. Praksa da se dodaje mleko u čaj potiče iz kasnog 17. veka, posebno u krugovima visokog društva. Smatra se da je mleko dodavano da bi se sprečilo pucanje krhkih porcelanskih šolja, ali i zbog poboljšanja lošeg ukusa nekvalitetnog čaja – odgovorila nam je Vesna Nikolovski.
Ne sporeći se sa našom sagovornicom dodajemo da su tome kumovali prekidi trgovine između Kine i Engleske najviše za vreme Opijumskih ratova (prva polovina 19. veka). Kako je čaj već uveliko postao popularan napitak morao se pronaći novi način da se ponovo nađe na tržištu ove ostrvske zemlje. Na scenu stupa Istočnoindijska kompanija, koja je umnogome kontrolisala globalnu trgovinu. Ona je regrutovala poznatog škotskog botaničara i „lovca” na biljke Roberta Forčena (Robert Fortune) koji je bio poznat po skupljanju egzotičnih biljaka iz svih krajeva sveta.
– On je bio angažovan da tajno otputuje u Kinu i prokrijumčari biljke čaja u Indiju, da bi tamo organizovao paralelnu industriju njegove proizvodnje.Iznenađujuće, ali on je uspeo da prenese čak 20.000 biljaka i mladica iz Kine u Darželing… A potom je otkrio da biljke čaja tamo već rastu u divljini. Vrlo je verovatno, da je kao direktna posledica tajnih aktivnosti Roberta Forčena, Indija postala dom čaja upravo onako kako je znamo danas – priča nam naša sagovornica.
Otkriće autohtonih biljaka čaja u Asamu (Assam) bilo je ključno za razvoj indijske industrije čaja. Biljka čaja koja je pronađena u Indiji bila je podvrsta pod imenom Sinensis Asamika. Britanci, koji su nastojali da razbiju kineski monopol nad čajem, odigrali su značajnu ulogu u osnivanju plantaža čaja u Indiji, posebno u Asamu i Dardžilingu (Darjeeling). Zanimalo nas je da li se ova podvrsta čaja razlikovala…
– Čaj asam imao je bolji ukus kao crni nego zeleni, naime oksidacija potamni listove, eliminiše floralne tonove i dodaje dublje, jače tonove nalik sladu. I tako su rane mešavine English breakfasta, koje su sadržale čaj asam, bile jače i zasićenije, što je navelo ljude da u njega dodaju mleko – objasnila nam je naša sagovornica.
Danas se English breakfast mešavina čaja u Velikoj Britaniji i dalje pije s mlekom, ali se zato u kontinentalnoj Evropi, ono retko dodaje u čaj. To je uglavnom zato, što je Holandija čaj nabavljala sa Jave, iz Indonezije, a on je bio mnogo blaži i nije mu bilo potrebno mleko pa je, kao takav, postao popularan u Francuskoj, Španiji i Nemačkoj. Ipak, popodnevna tradicja ispijanja čaja „čaj u pet” je tipično britanska.
– Tradicija popodnevnog čaja pripisuje se vojvotkinji od Bedforda Ani Rasel (Anna Russell). Vojvotkinja je često volela popodnevnu užinu i shvatila je da uz lagani obrok kolača ili sendviča, savršeno ide šoljica čaja. Ubrzo je počela da poziva prijatelje da joj se pridruže u njenoj popodnevnoj navici. Tako su čajanke postale uobičajene pojave i postajale su sve modernije u 19. veku – ispirčala nam je Vesna Nikolovski.
U viktorijansko doba, popodnevni čaj je postao ritual, sa posebnim pravilima i običajima: dame su se oblačile u elegantne haljine, a posluženje je postalo sve bogatije, sa raznim vrstama sendviča, kolača i peciva. Vremenom, ova tradicija se proširila i na srednje slojeve društva i ritual popodnevnog ispijanja čaja je postao simbol britanske elegancije i prefinjenosti. Naravno da su i hoteli i čajdžinice počeli da nude popodnevni čaj, čime je ova tradicija postala dostupna široj javnosti. Danas, popodnevni čaj je i dalje popularan, kako u Velikoj Britaniji, tako i širom sveta, i predstavlja priliku za opuštanje i druženje. Ovu lepu tradiciju održava i hotel Prezident na Paliću, što je ispričano u prvom delu priče o čaju. (nastaviće se)
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, Freepik, Pixabay, wikipedia