Običaji razni, ali jednako uživanje
Čaj spada u jedno od najpopularnijih pića širom sveta jer se svakoga dana ispije preko 2,5 milijardi šoljica ovog napitka, ali svaka kultura ima svoj poseban pristup. Saznali smo kako je ispijanje čaja u Kini i Japanu postalo prava ceremonija koja ne samo da ima dugu tradiciju, nego joj je data i duhovna dimenzija!
– Čaj je veoma popularan u Indiji, često se priprema s mlekom, šećerom i začinima kao što su đumbir, kardamom i cimet. Masala čaj je poznati indijski napitak sa crnim čajem koji sadrži već naveden kardamom, cimet i đumbir, ali i karanfilić i crni biber. Često mu se dodaju i zvezdasti anis i muškatni orašćić, a obavezni dodadatak je punomasno kravlje mleko koje mu daje kremastu teksturu. Ovaj čaj se priprema tako što se voda kuva sa začinima, a potom se dodaju lisitći čaja i ostave na toploj ringli još nekoliko minuta. Potom se procedi i uspe mleko, čije je prisustvo, takođe, u britanskoj šolji čaja. Šolja Earl Grey čaja je deo tradicije je Ujedinjenog Kraljevstvu čak se i političke odluke donose uz nju – upućuje nas naša sagovornica Vesna Nikolovski.
Ako ste se zapitali koji je najskuplji čaj na svetu naša sagovornica nam otkriva da je to kineski čaj Da Hong Pao. Potiče iz provincije Fuđijan sa planine Vuji (Wuyi). Zovu ga i kameni čaj, a smatra se pravim blagom pa se skoro i ne nalazi u prodaji nego se poklanja značajnim i važnim ličnostima. Oni koji su ga probali kažu da ima dugotrajan slatkasti ukus, složenu aromu sa notama orhideje.
– Ukolko ste se zapitali zašto je Da Hong Pao tako poseban evo i odgovora: ovaj čaj sakuplja se sa šest grmova, starih više od 350 godina (Mother trees). Gram čaja dostiže astronomske cene, a jedna šolja ovog napitka, potrebno je 2,5 grama, a to znači da jedna šoljica čaja Da Hong Pao može da dostigne i 9.000 dolara! Najjeftiniji čajevi u Kini su u proseku dvostruko skuplji nego na Zapadu, a bogatiji Kinezi će platiti i 3.000 dolara za 500 grama posebnog čaja. Stanovnici Kine doživljavaju čaj kao deo svoje kulture, a ne kao potrošačku robu. O vrednosti čaja dovoljno govori podatak da je korišćten i kao moneta za plaćanje u Mongoliji, Sibiru i Kini sve do Drugog svetskog rata – ističe naša sagovornica.
Postoji veliki broj različitih vrsta crnog čaja koji su uglavnom mešavina više crnih čajeva i još nekih ukusa ili aroma. Neke od najpoznatijih vrsta su: iz Afrike kenijski crni čaj, iz Indije daržiling, asam i nilgiri čaj (sa istoimenog planinskog lanca u južnoj Indiji koji je idealan za gajenje čaja). Osim već pomenutih u Kini spomenućemo i kemun (Kee Mun) ili pravilnije ćimen crni čaj zato što potiče iz okruga Ćimen koji je poznat po svom nežnom i slatkastom ukusu. Slede poznati britanski brendovi kao što su Earl Gray, English breakfast i Irish breakfast, ali zašto ne pomenuti i francuske kao što su Marijaž Fere (Mariage Freres) kompaniju koja nudi čajne mešavine sa začinima, voćem i cvećem kao i Kusmi koju je osnovao Rus Pavel Kušmičov iz Sankt Peterburga 1867. ali se posle Oktobarske revolucije preselio u Pariz i tamo proširio posao.
– Najveći proizvođači čaja na svetu su: Kina sa preko milion tona, Indija, Kenija, Šri Lanka, Turska, Indonezija, Vijetnam, Japan i Iran. Iznenadili biste se da čaj mnogo vole da piju najviše Turci, barem po glavi stanovnika. Naime, oni troše čak 3,16 kg godišnje, a slede ih Irci, Englezi, Pakistanci, Iranci, Marokanci, Kinezi, Čileanci, Egipćani… – ističe naša Vesna Nikolovski.
Ovaj podatak nije mi bio stran, jer sam boraveći u Turskoj u to se i sama uverila. Iako se kafa rado pila u Otomanskom carstvu, čaj je postao popularan tek njegovim padom kada su izgubljene jugoistočne teritorije i kafa postala skupa. Ataturk je podstaknuo narod da se okrene čaju, jer se on gaji na jugostočnim obalama Crnog mora gde je klima blaga i vlažna, a tlo dovoljno plodno. Turci su ga prihvatili i on je postao deo njihove kulturne tradicije koja je pod UNESKO-vom zaštitom.
Turski čaj ima izuzetnu crvenu boju i nju nazivaju „zečja krv” (Tavşan kanı) – ovaj izraz se koristi za opisivanje idealne boje turskog čaja, koja je duboko crvena, slična boji zečije krvi. Drugo, ključni deo turske tradicije pripreme čaja je specijalni, dvostruki čajnik čajdanluk (çaydanlık). Taj jedinstveni oblik omogućava da se čaj kuva polako i da se održi njegova temperatura, dok se voda u donjem delu čajnika koristi za razblaživanje jakog čaja. Čajdžinice (kıraathane) su tradicionalna mesta okupljanja, gde se ljudi druže, razgovaraju i igraju društvene igre. Čaj se pije iz čašica u obliku lale koje imaju staklenu tacnu i na koju se stavi kocka šećera.
Mnogi koji su uživali čitajući klasična dela ruske literature imali su sliku ljudi koji su kroz „kocku” šećera pijuckali topli čaj pokušavajući da se zagreju. Čaj je u Rusiju stigao u 17. veku kao poklon caru Mihailu Fjodoroviču od mongolskog vladara. U početku se čaj smatrao lekom i prodavao se samo u apotekama, a već u 18. veku, čaj je postao popularan napitak među svim slojevima društva. Ipak može se reći da se čaj prvo pio u Sibiru i to s maslacem kao u Mongoliji.
Ono što je karakteristično za rusku kulturu ispijanja čaja je samovar – metalna ili porcelanska posuda sa grejačem koji održava vodu vrelom. Obično se priprema od jakog čaja, koji se zatim razblažuje vrelom vodom iz samovara. Služi se u staklenim čašama koje se stavljaju u metalne držače često posebno ukrašene i posrebrene. Uz ovaj napitak, nekada su (obavezno) služene suške - zapečeni hrskavi kolutići od testa nalik đevrecima, posuti zrnima maka.
– Čaj je više od napitka – on je veza između prošlosti i sadašnjosti, prirode i čoveka, duha i tela. Svaka šolja nosi priču – priču o trudu onih koji ga uzgajaju, tradiciji onih koji ga pripremaju i trenutku mira onih koji ga konzumiraju. Dok uživate u sledećoj šolji čaja, setite se da držite u rukama ne samo topli napitak, već i deo svetske istorije i kulture. Čaj nas podseća na važnost jednostavnog uživanja i trenutaka posvećenim sebi – poentira na kraju naša sagovornica Vesna Nikolovski iz Subotice koja nam želi da uživamo u toplim šoljama biranih čajeva i mnoštvu toplih susreta.
I mi vam želimo da uživate u svakoj šoljici čaja, bilo da je ona od porcelana, keramike ili da je staklena kao kada se pije turski ili ruski čaj. Mi smo uživali na čajanci (linkuj https://mariniranje.rs/vesna-nikolovski-prica-o-caju/) u hotelu Prezident koju je priredila Olivera Lajić Imbronović, dierktorka hotela i gde smo sreli našu sagovornicu Vesnu Nikolovski. Ceo taj događaj bio je inspiracija za ova priču o čaju u četiri nastavka. Nadamo se da smo vas nadahnuli da i vi isprobavate nove vrste čajeva i da uživate u njima. Popdsećamo vas da naročito obratite pažnju na njihovu aromu, ukus i izgled. Mada srkanje nije po evropskom bontonu ono je navodno najbolji način da se oseti udar svih ukusa na čula. Pa da srknemo!
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, Freepik, Pixabay, wikipedia