Kupaža profinjene arome
Vino se kupuje i – očima! Lepa litografija na parčetu papira, zalepljenom na boci, najčešće igra presudnu ulogu da li ćemo se opredeliti za vino s kojim se prvi put susrećemo. Pripadamo „vizuelnoj civilizaciji“, u kojoj vizuelna sugestija i informacija igraju odlučujuću ulogu o budućnosti nekog proizvoda. Etiketa na boci ima ulogu „inteligentnog“ prodavača, zamenika podruma, koja vam, dok prebirate po vinskim policama, govori o sadržaju boca, jezikom sigurnosti, simbola, informacije, osećanja i rituala vina.
Otud najčešće metafore kojima se opisuju vinske etikete: lična karta vina, vinska viza, ram za vino, korice za vino... Kako bi svoja vina izdvojili od ostalih, sve je više vinara koji ulažu veliki novac u dizajn i štampu svojih etiketa. Ne pada mi na pamet da osporavam razumljive primedbe da se time, možda, radi i o sakrivanju osrednjosti nekog vina, kao što se mnogo toga (ili malo) skriva i iza kicoškog odela. Dugogodišnje iskustvo govori mi, međutim, da su takve prevare mnogo ređe među bocama nego među ljudima.
Ubrzo sam se uverio da me etiketa svojom lepotom nije zavela. Belo vino Joakim i Ana, iriške vinarije Vinograd Hopovo u vlasništvu slikara Dragana T. Zarića, privuklo me lepotom svoje etikete i posle tako položenog „pismenog“ ispita steklo pravo da izađe i na „usmeni“. Na njemu je vino svojim stilom potvrdilo onaj utisak koji sam imao kada sam video etiketu!
Slikar Dragan T. Zarić dugo je tražio dobro postavljenu padinu na Fruškoj gori da u nju posadi svoju lozu. Posrećilo mu se tek kad se obratio prijatelju, glumcu Aleksandru Berčeku. Na pitomoj planini našao je mesto, koje se u starim katastarskim knjigama vodi pod nazivom Cigan, u iriškom ataru, između Novog i Starog manastira Hopovo. Na njemu se od 2009. godine pet hektara vinove loze podatno nudi i sladostrasno prepušta suncu.
Rađanje plantaže pratim od prvog dana, pored ostalog, zato što na njoj prijateljski rastu svetski poznate bele sorte kojih nema u našim vinogradima: naša nauka i struka smatrala je da one nisu za naše nebo. Kada sam o tome razgovarao sa jednim Irižaninom on mi je podrugljivo rekao: „Šta zna slikar šta je vinova loza“. Sličnih komentara meštana naslušao sam se tokom godina, shvatajući ih kao nešto sasvim prirodno i naše.
Vino Joakim i Ana vredno je pažnje jer je ono jedinstevno vino kod nas. Jedinstveno je i po sortama i po tehnologiji proizvodnje. Dobijeno je kupažom pet stranih sorti koje se ne granaju pod našim nebom, naša struka ih ignoriše, „nisu za preporuku u našim vinogorjima“ i najčešće ih u svojim razmatranjima ni ne spominje. Vreme ih polako demantuje, među vinogradarima i vinarima o njima se sve glasnije govori.
Međutim, muskat frontinjan, fol blanš, unji blan, kolombar i klaret duže od decenije veselo rađaju na plantaži Dragana T. Zarića. U glavnoj ulozi, sa 50 posto u njegovom vinu Joakim i Ana je muskat frontinjan, jedne od najstarijih i najpoznatijih sorti na svetu. Još rimski pisci su je spominjali u svojim delima.
Znalački iskupažiran sa još četiri druge sorte, muskat de frontinjan dominira i pleni čarobnom i profinjenom aromom i blagošću ukusa. Vinu je podario i nepogrešivi miris na sveže grožđe: po tome su muskatne sorte jedinstvene u svetu, miris grožđa zadržavaju i nakon fermentacije u vino. Ono po čemu se ova enološka kreacija razlikuje od drugih muskatnih i uopšte aromatičnih sorti, je mentolska svežina, bogatstvo i lepota kiselina. Rezultat je to znalačkog korišćenja četiri preostale sorte, koje je Dragan T. Zarić ugradio u ovu jedinstvenu kapljicu.
Evo i da predstavim te sorte, koje su manje poznate našim vinarima:
Muskat frontinjan (muscat frontignan) je sorta iz porodice belih sorti muskat kojoj su eksperti Međunarodne organizacije za lozu i vino (O.I.V.) kao primarno ime odredili muskat blan a pti gran (muscat blanc à petits grains). Njeni sinonimi u Francuskoj su muskat frontinjan, muskat blan, muskat de lunel. Jedna je od najstarijih i najpoznatijih sorti u svetu, čije poreklo je nepoznato, a prema mestima Frontinjan i Lunel, na jugu Francuske, gde se najviše i gaji. Veruje se da je francuska sorta, a sreće se u svim vinogradarskim zemljama. U Tokaju sa furmintom i lipovinom daje čuvena desertna tokajska vina. U Italiji se koristi za čuveni osvežavajući muskato d'asti i asti spumante.
Fol blanš (folle blanche), bela sorta nekad važna u proizvodnji brendija u Konjaku i Armanjaku. Danas je uveliko zamenjuje sorta unji blan. Fole blanš se najviše gaji u dolini Loare, u Francuskoj, u okolini Nanta, gde je zovu gros plan. Daje suvo, tanko, oporo i vrlo kiselo vino. U Kaliforniji ga koriste za kupaže, radi popravke kiseline, a i za penušava vina.
Klaret (clairette) je sorta za proizvodnju belih stonih vina, a u dolini Rone je jedna od dozvoljenih sorti za proizvodnju čuvenog šatonef di papa (Châteauneuf-du-Pape) – vina avinjonskih papa. Najbolje dolazi do izražaja u penušcima, suvim, grožđastim, laganim i svežim.
Kolombar (colombard) se tradicionalno uzgaja za destilaciju konjaka. U poslednje vreme ponovo se širi i za dobijanje dobrih, običnih i kvalitetnih vina u Gaskonji i Kaliforniji.
Unji blan (ugni blanc) je italijanska sorta grožđa naziva trebijano, koja daje najviše vina od od svih belih sorti. Vino je bez karaktera, a koristi se kao blend i ima ga u čitavoj Italiji. Služi i za kupažu s nekim crnim sortama, uključujući i čuveni kjanti. U Francuskoj je najraširenija u provinciji Šarenton gde se upotrebljava za proizvodnju konjaka i armanjaka. U Provansi ove sorte kupažiraju sa drugim belim sortama za mnoga bela vina. Sadi se i u Australiji i SAD, uglavnom zbog brendija.
Petar Samardžija
Foto: privatna arhiva D. T. Zarića, wikipedia, wikimedia, wikiwand