Improvizacija i sloboda izraza
Scena Nišvil festivala nazvana Kristina stage je prilično jednistvena jer tu možete da gledate neme filmove na starinski način – sa muzikom koja se izvodi uživo na klaviru. Muzička pratnja „pokretnim slikama“ je potpuna improvizacija i zahteva veštog pijanistu koji ume da iskoristi svoje bogato muzičko znanje da bi pratio radnju filma. Bili smo iznenađeni kada smo posle jedne projekcije nemog filma sa Čarli Čaplinom upoznali izvođača Vuka Petrovića koji ima (samo) šesnaest godina. Nije mala stvar da se neko tako mlad upusti u improvizovanje muzike, a impresioniralo nas je još više kada smo čuli da nije ovo prva godina kako svira na Kristina stage.
– Pre pet godina, za vreme korone, moju profesorku klavira je kontaktirao neko iz Nišvila ko me je čuo kako sviram i bio sam pozvan. To je prošlo dobro, meni se svidelo, a izgleda da se i njima dopalo jer posle toga svake godine me zovu da sviram na Kristina stejdžu. Sada mogu da kažem da je te prve godine bilo poprilično uštogljeno, ali sam u međuvremenu napredovao – bio je skroman Vuk Petrović.
Možemo samo da primetimo da treba imati petlju da sa jedanaest godina nastupiš na Nišvil festivalu improvizujući muziku za nemi film, što je zahtevno i za mnogo starije i iskusnije pijaniste. Nije lako muzikom pratiti radnju filma, ali „šta zna dete šta je dvesta kila“ – ono se samo upusti bez straha i predrasuda – pa šta bude. A bilo je dobro. Čini nam se kao da je poznata rečenica junakinje Astrid Lindgren Pipi Duge Čarape „Nikad nisam probala – sigurno mogu!“ bila njegov moto. Zato nas i zanima kako je Vuk doživeo ovo iskustvo.
– Rekao bih da je to zaista jedinstveno iskustvo, pogotovo poslednjih godina kada sam promenio način pristupa. Naime, prvih godina godina sam više svirao napisane kompozicije i njima sam pokušavao da se uskladim sa filmom. Po mom mišljenju to nije bilo baš idealno, jer tako ne mogu da precizno pratim radnju. Pokušao sam da na licu mesta smišljam harmonije i ritmove koji će pratiti dešavanja na filmu što me je oslobodilo i pomoglo da se otkačim od kalupa. Naravno to nije u početku bilo baš najsrećnije, ali vremenom je sve bolje – iskreno nam je rekao Vuk.
Znajući da svaka dobra improvizacija na sceni zahteva puno vežbe, da bi na kraju pubilici izgledalo kako dolazi s lakoćom, zaželeli smo da saznamo kako se ovaj mladi pijanista priprema za nastupe na Nišvilu. Da li se uopšte može pripremati za takvu vrstu nastupa?
– Filmove koje ću pratiti muzikom pogledam kod kuće. Trudim se da zapamtim bitne delove gde se dešavaju nagle promene da bih prilagodio ritam i muziku dok je izvodim na Nišvilu za vreme filma. Ipak, svaki put je različito jer ne mogu da ponovim dva puta muziku za isti film. Baš zato mi se to i sviđa pošto imam slobodu izraza, koju nemam kada interpretiram poznate klavirske kompozicije – otkrio nam je Petrović.
Pristup na Kristina stage koji je sada na Niškoj tvrđavi je slobodan. Koncept je da na njoj nastupaju pijanisti od osam do ponoći i svako od njih prati po dva nema filma svaki dan za vreme glavnog programa festivala. Sve ovo nas je zainteresovalo da saznamo više o Vuku, kako je počeo da svira klavir, kakvu muziku voli...
– Profesorka muzičke škole, koja je bila prijateljica prijatelja mojih roditelja je prepoznala da sam muzikalan i predložila da idem u muzičku školu. To se meni dopalo, kao i mojim roditeljima. Ona mi je predložila klavir i ja sam taj predlog prihvatio jer tada nisam poznavao mnogo instrumenata, a svidelo mi se kako zvuči klavir. Dopalo mi se što sam pohađanjem muzičke škole imao priliku da mnogo šire i dublje saznam o muzici nego što bi to bilo moguće na drugi način. Muziku volim zato što je to najplemenitija umetnost i što se njome može kazati ono što se ne može reći ni jednom drugom umetnošću.
Završivši uspešno nižu muzičku školu Vuk je nastavio dalje. Sada je treći razred srednje muzičke škole „ Dr Vojislav Vučković“ u Nišu u klalsi Milene Pejić na instrumentalnom odseku.
– Zavoleo sam klasičnu muziku koja je moj omiljeni žanr zato što je najbogatiji i najdublji. Volim ja da slušam i drugu muziku, ima mnogo lepih melodija koje imaju zanimljiv ritam, dobar tekst, ali nema dubine, nekako mi je plitko, ne mogu da istražujem. Zato najčešće slušam klasičnu muziku, volim je jer mogu da utonem u nju. Trenutno najviše volim da slušam kasni romantizam zbog bogatih harmonija, ritmova i sklopova, pogotovo ruski romantizam, Rahmanjinova. Volim i Šopena koji je pisao divnu muziku za klavir, ali to ne znači da ne volim klasicizam i barok. Bah je jedan od najvećih muzičkih genija...
Vuk ne vidi poentu u smišljanju nekih preciznih planova, kaže „ima ona čuvena izreka kada želiš da nasmeješ Boga pokaži mu planove“, ali ipak želi da nastavi da se bavi muzikom još više, dublje i na još višem nivou. Zato bi voleo da upiše muzičku akademiju u Beogradu... Ali to je još daleko, zato mu želimo da sada uživa u čarima koje donosi mladost, ljubav i muzika. Postoji li bolja kombinacija?
Marina Jablanov Stojanović
Foto: privatna arhiva V. P., Mariniraninje, YouTube