ZNAMENITOSTI NOVOG SADA: Svetozar Miletić

U samom centru Novog Sada nalazi se spomenik Svetozaru Miletiću koji je uradio poznati vajar Ivan Meštrović i jedan je od najprepoznatljivijih simbola Novog Sada. Možda će se neki turista ili stranac zapitati čime je zaslužio toliku počast i slavu – ali mnogi Novosađani znaju: spomenik je posvećen najznačajnijem vođi Srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji, poslaniku, advokatu i najmlađem novosadskom gradonačelniku. Da, to je bio Svetozar Miletić čija je figura je izlivena u bronzi i postavlјena na četvrtasti postament od sivog granita na najistaknutijem mestu Novog Sada – na Trugu slobode ispred Magistrata, odnosno Gradske kuće. Miletić je prikazan u natprirodnoj veličini, gologlav, sa uzdignutom desnom rukom. Ovo je bio jedinstveni spomenik napravljen između dva rata koji je trebao da simboliše slobodarski duh Srba iz Vojvodine u Austrougarskoj monarhiji...

– Zato nije ni čudo da je spomenik bio uklonjen sa Trga za vreme Drugog svetskog rata mada je težio 30 tona. Ipak, već 1944.godine, na inicijativu novosadskog istoričara Vase Stajića vraćen je na svoje mesto. Zanimljivo je, da je originalni postamet bio niži nego današnji, jer je Meštrović želeo da izgleda kao da je Miletić izašao iz Gradske kuće, a novi postament od crnog granita isklesao je vajar Pavle Radovanović 1951. godine – otkriva nam je novosadski novinar Vladimir Jovanović.

Februara meseca 1826. godine u Pešti je stvorena Matica srpska, a nekoliko dana kasnije u Mošorinu rođen je Svetozar Miletić. Tih februarskih dana srpski narod severno od Save i Dunava dobio je osobito važnu političku figuru i izuzetno značajnu kulturnu instituciju. Kao da je srpskom narodu u Vojvodini, prema rečima istoričara Vladimira Stanisavljeva, vetar istorije dunuo u leđa.

– Istakao bih da je Svetozar Miletić bio jedan od najobrazovanijih Srba svog vremena. Završivši osnovnu školu u Titelu i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu kao najbolji đak od njenog osnivanja, upisuje se, 1844. godine, na licej u Požunu (današnjoj Bratislavi). Po završetku odlazi da studira pravo u Pešti. Potom nastavlja dalje školovanje u Beču gde 1854. postaje doktor pravnih nauka, a advokatski ispit polaže dve godine kasnije u Novom Sadu, gde se narednih deset godina sa uspehom bavi advokaturom – rekao nam je Jovanović.

Imućni i ugledni Srbi toga doba su uvideli da je Svetozar Miletić jedan briljantan um i izuzetna ličnost te su njegovo školovanje finansijski pomagali želeći da time doprinesu podizanju kulturnog kapaciteta Srba, ojačavanju srpske zajednice i održavanju srpskog identiteta u Habzburškoj monarhiji. S druge strane, Svetozar je bio vredan i marljiv student i sve poverenje koje mu je bilo poklonjeno je opravdao.

– Još tokom studija u Požunu Miletić se priključio radu srpske đačke družine koja je delovala pod uticajem sveslovenskih ideja. Oni izdaju časopis „Srpski soko“, u kome budući narodni tribun objavljuje svoje prve književne i političke tekstove. Zna se da je Svetozar Miletić bio učesnik revolucionarnih i nacionalnooslobodilačkih previranja u Južnoj Ugarskoj 1848. i jedan od organizatora prve skupštine Ujedinjene omladine srpske i Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko. Miletić ne samo da je bio neumoljivi borac, nego i nadaren besednik. Umeo je lako da pridobije ljude – uputio nas je Jovanović.

Na funkciju gradonačelnika Novog Sada Svetozar Miletić je izabran 20. marta 1861. kao prvi Srbin na toj funkciji i ujedno i najmlađi gradonačelnik u istoriji našeg grada. Tada mu je bilo 35 godina. Okružio se ljudima od ozbiljnog intelektualnog i moralnog kredibiliteta i integriteta kao što su bili Jovan Jovanović Zmaj i Jaša Ignjatović, a drugovao je i sa Lazom Kostićem.

– Svojim radom kao gradonačelnik značajno je uticao na uzlet srpske zajednice u Novom Sadu. Pre svega, proglasio je srpski jezik zvaničnim, a ukinuo nemačku realku. Zalagao se za podizanje zdanja Gradske kuće u srpskom delu Novog Sada. U tom vremenskom periodu Miletić je bio i predsednik Srpske čitaonice, kada se pod njenim okriljem osniva Srpsko narodno pozorište. Boje srpske trobojke postaju i boje grada Novog Sada. Ovoliko zlaganje za procvat srpske zajednice nije moglo proći bez odgovora iz Pešte pa ugraska vlada odgovara suspenzijom sa mesta gradonačelnika – otkrio nam je Vladimir Jovanović.

Osim što je 1861. godine Miletić postao gradonačelnik, on je iste godine osnovao i Srpsku narodnu slobodoumnu stranku, koja je bila kako nacionalna, tako i građanska stranka. Zastupao je ideje liberalnog građanstva, a upamćeno je i da je često govorio: „Mi smo Srbi, ali i građani”. Time on nije samo tražio privilegije za Srbe, nego pre svega poštovanje načela ustavnosti i ravnopravnosti svakog građanina Habzburške monarhije.

– Godine 1866. Miletić je pokrenuo najznačajniji i najuticajniji dnevni list kod Srba u Austrougarskoj – „Zastavu“, gde je bio dugogodišnji urednik i autor velikog broja tekstova. Posle jednog teksta u kojem oštro napada Bana Levina Rauha zbog naređenja da se ukine status ćirilice kao službenog pisma, osuđen je na zatvor gde provodi punih godinu dana. Kada je izašao iz tamnice u oktobru 1870. godine bio je na vrhuncu popularnosti – priča nam naš sagovornik

Miletić je postao heroj i svi pogledi tadašnjeg srpskog življa u Austrougarskoj su bili uprti u njega. Njegov veliki prijatelj poznatii lekar i pesnik Jovan Jovanović Zmaj mu je spevao i pesmu u kojoj u jednoj strofi kaže: „Diž’te decu iz kolevke da zapamte njegov lik!” a, prota Vasilije Vasa Živković napisao je pesmu „Svetozare Miletiću” koja je uskoro pretočena i u kompoziciju. U srpskim kafanama se tih dana orilo: „Ni brige te, sivi tiću, mi smo s tobom, Svetozare Miletiću”. Ipak, da bi doneo svetlost svome rodu morao je da iskusi i tamu...

– Teški oblaci su se nad njim nadvijali i najgore je tek dolazilo. Naime, Miletić je odlučio da kaže hrabro „NE" Austroguarskoj monarhiji... Zbog njegovog političkog delovanja ugarske vlasti su rešile da mu stanu na put. Tako da ga ponovo hapse u julu 1876. gde godinu dana provodi u istražnom zatvoru. U montiranom procesu osuđen je na pet godina robije. Ima indicija da je na robiji bio psihički i fizički maltretiran, a počeo je i da ozbiljno poboljeva. No, kako nesreća nikada ne ide sama, Miletiću su dok je bio na robiji stigle i loše vesti: jedan od njegovih najbližih saradnika, Miša Dimitrijević, preuzeo je kontrolu nad „Zastavom” i promenio uređivačku politiku. Pod njegovim uredničkim vođstvom više se nije izveštavalo o Miletićevom tamnovanju, niti je bilo reči o pravima Srba u Ugarskoj, ili o položaju manjina u Habzburškoj monarhiji, već se podilazilo vlastima – otkriva nam Jovanović.

Na molbu njegove ćerke Milice, Svetozara Miletića je pomilovao Austrougarski car. Tako da je ovaj narodni tribun izašao iz zatvora posle tri godine tamnovanja, ali ovoga puta kao potpuno slomljen čovek. Tada je imao 54 godine, a prema rečima književnika Lazara Tomanovića, izgledao je je kao starac od 70. Iako ozbiljno narušenog zdravlja Miletić ipak uspeva da povrati kontrolu nad „Zastavom". Za glavnog urednika je izabrao zeta Jašu Tomića. Neko vreme je izgledalo da mu se stanje popravilo, ali bolest se vratila u još žešćem obliku.

– Do kraja života Miletić se nije oporavio, niti se više uključivao u politički život. Mada je veći deo života proveo aktivno i burno, poslednje godine proveo je mirno, kod sina doktora Slavka Miletića u Vršcu. Umro je u tom gradu, 4. februara 1901. u 75. godini. Ispraćaj ovog velikana na večni počinak na Uspenskom groblju u Novom Sadu bio je nezapamćeno velik – ispratile su ga hiljade ljudi. Njegov veliki prijatelj i poštovalac Jovan Jovanović Zmaj je držao govor i između ostalog poručio okupljenom narodu: „Vaše je: ovaj oganj negovat', a pepo mante, nek se razveje... Deca će naša biti jedrija, unuci naši biće svetliji, na koga padne zrno majušno da ga ozari, o Svetozari“.

Najveća želja Svetozara Miletića se ispunila posle pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu – današnja Vojvodina se prisajedinila matici Srbiji, a nakon toga zajedno sa Srbijom ušla u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Miletić nije započeo tu borbu, ali joj je dao zamajc, da bi je neki drugi završili i ideju jedinstva ostvarili. U pamćenju Srba je ostao prkosan kao i njegov spomenik, a njegov slobodarski duh i životno delo su obezbedili trajno sećanje na ovog izuzetnog čoveka. Lebarski sokak u Novom Sadu postao je Miletićeva ulica, a i mnoge druge ulice u mnogim vojvođanskim mestima nose njegovo ime. Mesto Lemeš na severozapadu Bačke 1925. godine menja naziv u Svetozar Miletić. Mnoge škole su nazvane njegovim imenom, i verujemo, da bi to Miletiću bilo najdraže, jer je smatrao da obrazovanost čini jedan narod dostojnim članom čovečanstva.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: Mariniranje, wikipedia

Izvori: wikipedia, http://srpskaenciklopedija.org i www.istorijskizabavnik.rs