Vinske priče

Pričesno vino

Mariniranje wine by congerdesign Pixabay

Obredno vino mora biti zdravo

Neočekivano pitanje postavila su mi trojica srednjoškolaca. Pitaju u čemu je razlika između liturgijskog, pričesnog i običnog „nepričesnog“ vina. Da bi im dao koliko-toliko zadovoljavajući odgovor, morao sam da posegnem za starim beleškama razgovora i sećanjima iz susreta sa ljudima od crkve, koji, istina, nisu bili zabranjivani, ali se na njih nije gledalo ni sa simpatijama. Svi ti razgovori i susreti ne tako davno smatrani su gotovo za antidržavne i neprijateljske. Bili su nepoželjni, pa ih je malo i bilo, još manje je o njima pisano.

Raduje me što danas mladi znaju da je pričest, liturgija ili misa, kako kažu katolici, zapravo, obnavljanje uspomene na Isusovu Poslednju večeru, kada je on svoju žrtvu simbolizovao vinom kao svojom krvlju i hlebom kao svojim telom. Zato sveštenik, služeći liturgiju, posvećuje vino i hleb (hostiju), simbolički ih pretvarajući u krv i telo Hristovo.

U definisanju pričesnog vina crkveno pravo ne postavlja velike zahteve. Ono mora da bude od grožđa i da bude prirodno (vinum de vitae). Ne govori se ni da mora da bude samo od evropske loze (vitas vinifere) nego može biti čak i od američkih vrsta vinove loze, od kojih prave vino u Kanadi ili SAD. One u doba nastanka hrišćanstva nisu ni bile poznate mediteranskom kulturnom krugu. U euharsitijskim slavljima, prilikom obreda liturgije ili svete mise vino tako može biti i od grožđa direktno rodnih hibrida kao što su noah, izabela i sl.

Ni u pitanju donje granice alkohola, po kojoj se u pojedinim vinogradarskim zemljama vinskim zakonom određuje šta je vino, crkva nije izbirljiva ni kruta, uglavnom se pridržava svetovnog zakonodavstva. Pod pojmom naravno, prirodno vino podrazumeva se pre svega da liturgijsko vino mora biti zdravo. Ne sme da ima previše isparljivih kiselina, da bude zamućeno, sluzavo,smrdljivo, na pokvarena jaja na primer, degradirane boje, da ima strane mirise i sl.

E, što se tiče boje, tu ima najviše nejasnoća i nelogičnosti.

U rečniku zaljubljenika vina, Francuz Bernar Pivo tvrdi da nikad nije razjašnjeno kojim vinom je bio napunjen pehar Isusov za stolom Poslednje večere. Je li belo ili crveno metaforički preobrazio u svoju krv, kao što je i hleb preobrazio u svoje telo? Od trojice jevanđelista (četvri Jovan ne opisuje večeru na Veliki četvrtak) ni jedan ne precizira boju koja trpi preobražaj. Nekolicina istoričara i egzegeta pokušavali su da odgonetnu ovu tajnu, ali bezuspešno.

Po boji, crveno vino ima očigledan legitimitet da zameni krv. Crvena krv, crveno vino. U katoličkoj crkvi misno vino je belo, mada je nekada, u prošlosti kao i u pravoslavnim liturgijama korišćeno više crveno ili crno. Do promene je u novije doba došlo iz sasvim praktičnih razloga. Kanonik i ekonom biskupa u Đakovu, u kojoj vinogradarstvo i vinarstvo traje još od polovine XIII veka, svojevremeno mi je objasnio da je crno vino u službi božijoj napušteno pre svega da bi se sprečilo flekanje ornata ( svečane odeće) i rublja sveštenika. Pragmatizam je odneo pobedu nad simbolizmom.

Petar Samardžija

Foto: Pixabay

Izvor: Dnevnik