Reč po reč

RUKOMETAŠICA TATJANA MEDVED

Mariniranje Tatjana Medved

Neprocenjive sportske lekcije

Srce nam zaigra kada svira naša himna i kada su naši sportisti na postolju. Njihovim uspesima se svi dičimo, a za neuspehe su sami krivi – takav je najčešće naš odnos prema sportu. A kako to izgleda iz drugog ugla, kada si akter, pokušali smo da saznamo od naše sugrađanke Tatjane Medved, bivše rukometašice, sada preduzetnice i delegata Evropske rukometne federacije.

• Kako ste naučili da se nosite s porazom, nepravdama, pritiskom?

– Sva ona deca koja počnu da se bave nekim sportom, makar to bilo iz hobija, osim što upoznaju svoje telo, razgibaju ga, osnaže, uče i kako se sa nose sa porazom, pritiscima i nepravdom. Ako nisu pobedili danas, pobediće sutra, jer uvek ima mogućnosti da se nešto ispravi, ako se vredno trenira. Utakmica, trka ili takmičenje je samo rezultat rada na treningu. Sportisti se uvek nose s pritiskom, naročito ako se igra za reprezentaciju, pa su očekivanja velika. Pritisak je prisutan i kada ste najspremniji, ali bitno je da se ne potcenjujete, ali ni precenjujete. Samopouzdanje je ono što sport može da izgradi, a gradi se i sa dobijenim i sa izgubljenim utakmicama, sa dobrim i lošim životnim iskustvom.

• Dok ste igrali vas su prepoznavali kao veoma srčanu sportistkinju…

– Na utakmicama se nikad nisam štedela i zato me i dan-danas prepoznaju po borbenosti i po tome što ostavljam srce na terenu. Veći deo karijere sam provela u inostranstvu, igrala sam u Španiji, Francuskoj i Danskoj. Trinaest godina sam igrala u Ligi šampiona. U Španiji i Danskoj sam pobrala sve titule sa nacionalnih prvenstava, kupova i svih mogućih takmičenja. Igrala sam u finalu Lige šampiona, osvojila Evropski kup kupova… Igrala sam za reprezentaciju i 2001. godine u Italiji na Svetskom prvenstvu u rukometu gde smo osvojile bronzanu medalju. To je bio najveći uspeh moje generacije koja je stasavala pod sankcijama.

• Šta je na vas uticalo dok ste bili devojčica da se opredelite za rukomet?

– Odrastala sam u vreme kada su u školama postojale sportske sekcije, u mojoj školi ih je bilo četiri, a ja sam se opredelila za rukomet, jer sam se lepo slagala i družila sa ostalim devojčicama i te naše odnose smo uspele da održavamo i negujemo tokom svih ovih godina do dana današnjeg. Mislim da je taj uticaj bio presudniji nego tatin, koji je takođe bio rukometaš i rukometni sudija.

• Kako sada sagledavate uticaj sporta na vas u tom ranom uzrastu?

– Svi mi nosimo vaspitanje iz naše kuće, ali ono što dobiješ kroz sport je neprocenjivo. Sport me je naučio da se nosim s raznim životnim situacijama – u životu nam se dešavaju i lepe i ružne stvari, a sport mi je pomogao da se ne osvrćem, da znam da svako jutro nosi nešto novo i da guram dalje. Sport me je naučio kako da rešavam probleme, kako da pobedim i kako da gubim, kako da se motivišem i kako da delim i sarađujem s drugima, da poštujem autoritet i da moram da uradim i ono što mi se ne sviđa. Sećam se „suvih” priprema kada nismo loptu videle po mesec dana, kada je jezik do poda, ali nema odustajanja. Tu vrstu promena koje sport donosi sam primetila i kod svoje ćerke koja trenira atletiku i zato mislim da je jako važno da se deca bave sportom, jer osim fizičke komponente i ova je i te kako važna.

• Otišli ste od kuće sa 16 godina da igrate za „Voždovac“. Da li vam je iskustvo odvajanja od porodice teško palo?

– Ne, mene je sport prilično osamostalio, ali sam ipak morala da brinem o stvarima o kojima nisam, kada sam bila kod roditelja: morala sam da sama sebi kupim hleb, toalet papir i one osnovne stvari koje čine svakodnevni život. Odnosno, vrlo brzo sam se suočila s tim da moram da se bavim organizacijom sopstvenog života, mada smo mi u našoj porodici delili kućne poslove i nije nam sve bilo servirano na tacni.

• Koliko ste godina imali kada ste otišli u Španiju?

– U Španiju sam otišla kada sam imala 20 godina zajedno sa mlađom sestrom koja je tada imala 16. Tada nije bilo ni mobilnih telefona, ni interneta, a međunarodni razgovori telefonom nisu bili jeftini. Tada sam se upoznala s Gregorom, mojim suprugom i sećam se da je telefonski račun bio jako visok. Otplaćivali smo ga mesecima... Tamo klubovi nisu imali organizovanu ishranu za igrače kao na ovim našim prostorima, pa smo moja sestra Nina i ja morale da naučimo da kuvamo. Često je bilo jeftinije jesti u restoranu, nego zvati mamu da nam da recept za neko jelo, ali to je bio način da naučimo da kuvamo. To naše dragoceno iskustvo i sposobnost da od zadatih sastojaka brzo osmislimo obrok danas primenjujemo u svojim restoranima kada osmišljavamo jela koja će biti na meniju.

• Kada se danas osvrnete, da li biste nešto menjali?

– Osećam se ostvarena i kao sportistkinja i kao supruga i kao mama. Sve tri uloge su mi veoma bitne. Moja sportska karijera je trajala 28 godina i zaista sam izgarala na terenu, sada sam u drugim ulogama i zaista i u njima uživam. Kada bih podvukla crtu mogla bih da kažem da sam dobila jednu krunu s mnogo dragulja. Da se moja karijera odvijala u drugom vremenu sigurna sam da bih imala više medalja sa najprestižnijih takmičenja. Možda bih i ranije postala majka, mada je posle operacije grlića materice bilo i nezvesno da li ću to moći da budem. No, poslušala sam savet lekara da trudnoću planiram posle završetka karijere, kada više ne budem izložena velikim fizičkim naporima... I stvarno, naša Lara je stigla godinu dana posle kao najveći dar.

• Koliko sportisti dok su u jeku karijere razmišljaju o onome šta će biti sutra, čime će se baviti kada zakače patike o klin?

– Spadam u one koji su zaista mnogo o tome razmišljali. Možda i previše, tako da sam ja dok sam još uvek bila aktivna otvorila agenciju i zajedno sa suprugom se bavila menadžmentom u sportu. Sve je to lepo funkcionisalo i bili su zadovoljni i klubovi i igračice, ali je stigla ekonomska kriza i sve se to spustilo na mnogo niži nivo – igrači su se precenjivali, a klubovi su ih potcenjivali, tako da sam to prestala da radim... Danas su vrhunske igračice u ženskom rukometu mnogo više plaćene, nego što smo mi bile, pa možda i nemaju potrebu da o tome razmišljaju.

• Da li ste pomišljali da se bavite trenerskim radom?

– Ne, mada imam dovoljno iskustva i znanja za taj posao, ipak trenerski rad zahteva mnogo više angažovanja, a ja sam želela da imam porodicu. Na neki način sam ostala u rukometu i tu je najviše uticaja imao moj otac, koji me je nagovorio da polažem ispite i postanem rukometni delegat u okviru Rukometnog saveza Srbije. To sam radila odmah posle završetka karijere dok nisam ostala u drugom stanju. Međutim, posle nekoliko meseci otkako se Lara rodila, Evropska rukometna federacija je menjala način izbora delegata i mene je tata ponovo počeo da nagovara da se prijavim.

• Da li ste to prihvatili?

– Isprva sam rekla da nema šanse za tako nešto, da bih poslednjeg dana za prijavljivanje ipak promenila mišljenje i u poslednji čas poslala svoju prijavu. Vrlo brzo sam dobila pozitivan odgovor gde su me pozivali na edukaciju i polaganje. Odgovorila sam im da imam bebu i da ne mogu da dođem, ali su oni rekli da povedem bebu i još neku osobu sa sobom koja će je čuvati. Tako smo moja sestra Nina, Lara i ja krenule. Završila sam edukaciju i položila za delegata, a bila sam prva žena koja je bila igračica, jer su u prethodnom sistemu to obično bile sudije... Danas među delegatima ima tri bivše igračice, među kojima sam i ja i drago mi je da sam na ovaj način ostala u rukometu. Vrlo često idem na utakmice po Evropi, na utakmicama srećem puno poznatih lica iz mog sporta, doprinosim malo kućnom bužetu, a i nije loše da se malo izgubim iz kuće na par dana.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: arhiva Tatjane Medved

Izvor: Dnevnik

Sportska familija
Kad svira himna i danas pevam