Sigurno ste bar nekad osetili neki od simptoma treme: muka, „gumene” noge, stezanje grla, drhtanje glasa, lupanje srca, koje kao da hoće da iskoči iz grudi. Utešno je da niste usamljeni i da mnogi ljudi imaju tremu, od đaka i studenata do javnih ličnosti i sportista. Dobro je kada je trema blaga i pokretačka, pa pomaže da mobilišete sve svoje resurse i date najbolje od sebe, ali je jako neprijatno kada je parališuća, pa umesto da zablistate, vi odustanete ili pružite mnogo skromniji utisak. Ljudi koji imaju tremu često moraju mnogo više da rade ili uče, ali i dalje su njihovi rezultati mnogo skromniji od uloženog. Upravo o tom osećaju smo razgovarali sa Majom Mandić Marković, psihologom i psihoterapeutom, koja je i sama iskusila ovo neprijatno osećanje.

- Još od školskih dana imala sam najgoru moguću formu treme: kada sam usmeno trebala da odgovaram, imala sam utisak da mi se prevrće stomak, tresle su mi se ruke, srce mi je lupalo, znojali su mi se dlanovi… Totalno sam bila blokirana. Tako da sve što sam učila, morala sam da učim mnogo više i bolje nego moji vršnjaci. Ništa bolje nije bilo ni na fakultetu, pa kada bi me profesor pitao „Šta vi koleninice mislite o tome?“ – toga jednostavno nije bilo, postajala bi samo reprodukcija. To je otprilike ovako izgledalo, jedan deo mene je u tim situacijama bio posmatrač, drugi deo priča nešto, nadajući se da priča ono što treba. Inače, po hijerarhiji strahova - trema ili strah od javnog nastupa se stavlja na drugo, a nekad na treće mesto. Toliko je taj strah jak.

• Koji su psihološki uzroci treme?

- Doživljaj anksioznosti koji se ispoljava kroz neku vrstu nemira, drhtavica, problema sa stomakom, pritiskom u glavi… Na mentalnom nivou imamo doživljaj da ne mislimo jasno ili da smo blokirani, da ne možemo ničega da se setimo. Osnova treme je nesigurnost. Deca ili odrasle osobe ako se osećaju da u nekoj oblasti nisu podržani, bojazan da neće biti prihvaćeni, ili da ne vladaju situacijom… skloni su da imaju tremu vezanu za javno izražavanje ili javni nastup. Taj osećaj može da bude subjektivan i/ili objektivan, ali to ne umanjuje tremu.

• Za neke je trema bila osnovni motiv da se ne bave poslom koji zahteva javni nastup.

- Kada neko recimo divno peva u nekom bezbednom prostoru, na času, kod svog profesora, trema se neće javiti, ali kada bi trebalo da javno nastupi, tu se situacija menja. Pored osećaja nesigurnosti, tu se provlači i očekivanje: sopstvena očekivanja, očekivanja profesora, porodice, prijatelja i to stvara dodatni pritisak na osobu. Svi koji se bave nekom izvođačkom umetnošću su imali osećaj treme. Postoji ona koju nazivamo pozitivnom koja se bazira na adrenalinskoj reakciji - bori se. To je ona trema koja nam daje energiju da izguramo tu stresnu situaciju i da damo najbolje. Postoji i ona blokirajuća trema koja nam pravi problem. Javni nastupi se doživljavaju kao stres i naše telo ih doživljava kao one iz kojih se beži ili bori.

• Zašto se mi tako plašimo javnih nastupa?

- Ispoljavanje treme ne mora samo da bude vezano za javni nastup. Ona može da bude vezana i za bilo koju situaciju koju prepoznajemo kao važnu. Ljudi često imaju tremu i kad treba da upoznaju nekog ko im je neka vrsta autoriteta, ili ko im je uzbudljiv, ili kada treba da pričaju s nekim ko im je privlačan. Znači ta osoba im je na neki način bitna, za tu osobu je ta situacija važna, pa bilo to pružanje ruke nekoj devojci u kafiću ili nastup pred hiljadu ljudi, svejedno je. Kada mi nešto doživljavamo kao bitno, to onda pokreće doživljaj da možemo da uspemo, ali i da propadnemo i to stvara pritisak. Pa kada se upoznajemo s nekim ko nam je važan, najčešće se dešava da se spetljamo, pa nam se desi neki blam, a to je baš ono što smo hteli da izbegnemo.

• Na koji se način prevazilaze takve situacije?

- Kada radimo sa osobama koje imaju tremu radimo na relativizaciji značaja mesta (kao što je pozornica), publike ili situacije koja izaziva tremu. Radi se na tome da osoba to doživi kao nešto što nije tako životno bitno, da bi se smanjio pritisak, jer se u životno bitnim situacijama pokreće adrenalinska reakcija, a to je ono što može da blokira. Znači, važno je da se umanji ili relativizuje važnost te situacije, osobe ili mesta da se ne bi javila trema.

• Da li postoji i neki drugi način osim relativizacije?

- Može da se ide dublje i da se otkrije šta je u korenu treme. To je prilično individualno: nekad je u pitanju nedostatak podrške roditelja, nekad su preterana očekivanja, nekad je prosto nedostatak iskustva. Mnogim ljudima kada u određenoj oblasti steknu iskustvo nestane trema ili se uveliko smanji. Iskustvo najčešće može biti bitan faktor koji smanjuje tremu.

• Iskustvo i rad zapravo vode ka samoostvarenju koje se čini kao krajnje rešenje brojnih problema s kojima se susrećemo tokom života?

- Mi smo sveobuhvatna i celovita bića. Zato nam je potrebno da razvijemo i ostvarimo sve svoje darove i aspekte ličnosti. Nije dovoljno da budemo samo uspešni u svom poslu i karijeri. Ili da se bavimo duhovnim radom i zanemarimo sve ostalo. Važno je da budemo emotivno ispunjeni, da bezuslovno prihvatimo sebe, da imamo kapacitet da istinski volimo sebe i razmenjujemo ljubav sa partnerom, svojom decom, prijateljima i zajednicom u kojoj živimo. Takođe da oslobodimo svoju kreativnost i budemo otvoreni da izrazimo svoje talente i damo darove svetu u kome boravimo.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: privatna arhiva, Pixabay