Gorka pića za bolji apetit
Aperitivi su alkoholna pića ili kokteli koji otvaraju apetit ili pripremaju želudac za bolјi prijem hrane. Ovo je nastavak priče gde su u fokusu gorka pića.
Obično se uz aperitive se služe sendviči, hleb s maslacem, stvari koje se uzimaju čačkalicom, ali ako se aperitivi piju neposredno pred ručak biće dovolјno da se posluže masline, bademi, eventualno pomfrit.
Džin: Rakija od žita aromatizovana bobicama kleke. Najviše se proizvodi u anglosaksonskim zemlјama. Kratko ime džin je engleska skraćenica od holandskog genever. Poreklo mu je u Holandiji, gde se počeo širiti polovinom 17. veka.
Amaro (lat, amarus, što znači gorak), u farmaciji gorki lekovi (sredstva za pobuđivanje apetita); pića bogata snažnim ukusom koji je suprotan slatkom, od najstarijih vremena koriste se kao stimulansi varenja. Mehanizam delovanja amara sastoji se u pobuđivanju organa ukusa, od kojih kreću stimulativni refleksi sposobni da aktiviraju lučenje želudačnih sokova. Baš zbog delovanja na kvržice ukusa u našim ustima, amaro je utoliko efikasniji ukoliko je bliži svom imenu. Ipak, oni najgorči ne prijaju svima i proizvođači nastoje da ih zaslade da bi ih nepce lakše prihvatilo, a da ne izgube stimulativnu funkciju.
Reč je o destilatu karakterističnog ukusa i odličnih svojstava s obzirom na to da može da se meša sa svačim, sa sodom, voćnim sokovima, vinima i likerima. Pije se često kao aperitiv. Slaže se i s kiselom vodom. Mnogi mu dodaju poneku kap limuna.
U Italiji, koja godišnje proizvede na desetine i desetine miliona litara amara, kažu da se od njih traži da to piće bude i blago i snažno u isto vreme, da na želudac deluje poput milovanja i istovremeno ublažava umor. Da sugeriše ideju o snazi i čvrstom zdravlјu. Proizvođača je mnogo i svaki ima svoj tajni recept. Laboratorije u kojima se pripremaju ekstrakti plodova i korenja raznog bilјa (lincure, artičoke, kore limuna i pomorandže, cveta i lišća pelina i dr.) nalaze se u nekoj vrsti bunkera.
U prošlosti su vođeni i gorki ratovi, a najpoznatiji je onaj od pre nekoliko decenija između Italije i Zapadne Nemačke. Tih godina na Apeninima je zabeleženo gutanje nemačkih gorkih aperitiva s istim žarom s kojim su se do tada pili italijanski. Uvereni da su njihova amara zaštićena svojevrsnom Mažino linijom, koju niko ne može preći, Italijani su ostali zaprepašćeni kada su shvatili da se kod njih masovno piju nemačka gorka pića. Nemački proizvođači su italijansku prepreku zaobišli proizvodnjom drugačijih gorkih pića, u kojima će se zatitrati one žice nepca koje pre toga niko nije dodirivao.
Italijani su takođe prešli na pića oštrija i gorča, koja još jače stavlјaju u pokret zupčanike varenja. Takav je jegermajster, kojeg prepoznajemo po etiketi na kojoj je krst između jelenovih rogova. Po srednjovekovnoj legendi, onaj ko bi video takvog jelena postao bi svetac. Od tada je prošao čitav milenijum, a čar te vizije ne prestaje. Milioni Italijana su počeli da piju to gorko piće, pored bezbroj svojih, bolјeg od bolјih.
Mi smo, međutim, nastavili da uživamo u amaru „izolabela 18”, koje je, po licenci ove velike firme u Milanu, proizvodilo „Dalmacija vino" u Splitu. Bilo je to jedino licencno piće u bivšoj Jugoslaviji, a bilo ih je mnogo, koje je punih dvadesetak godina, sve do raspada zemlјe, beležilo stalni rast potrošnje kod nas.
Petar Samardžija
Foto: Pixabay, Freepik