Naša vinska nebesa
„Mi u Bordou, znamo gde se nalaze veliki teroari, a to znači da znamo gde se mogu proizvesti velika vina”, ponavlja legendarni „leteći vinar“ i enolog konsultant svetskog glasa, Francuz Mišel Rolan, koji, za razliku od Roberta Parkera i drugih najpriznatijih svetskih degustatora, vino i proizvodi. I dodaje da se kvalitetni teroari mogu pronaći svuda. I pominje imanje Harlan Estate u Kaliforniji, kao jedno od najboljih vinogradarskih poseda na svetu. Sudeći po vertikalnim degustacijama dvadeset godina zaredom, ističe, berbe njegovih vina bile su izvanredne. „Tako nešto nisam sreo i zabeležio ni na jednom drugom mestu na planeti“, zaključuje Mišel Rolan.
Slično njemu kod nas je, još pre dva stoleća, govorio arhimandrit rakovački Prokopije Bolić, naš prvi ampelograf. Pravilno definišući prave granice Fruške gore, on je posebno ukazao na najbolje lokalitete ili potese gajenja vinove loze na njoj. Potese i naš najnoviji zakon o vinu poznaje kao najmanja vinogradarska područja koja odlikuju homogeni ekološki faktori. Pominjući mnoga od njih Bolić posebno izdvaja, na jugu Teočin u Jasku, Pištinac i Vučetinac u Divošu, a na severu jako hvali Salaksiju i Belegir, u Rakovcu, u Ledincima Delove i Lipar, a u Kamenici Provaliju i Erteljiš. Mnogo godina posle Bolića, 1976. godine, prilikom obeleževanja 17 vekova organizovanog vinogradarstva i vinarstva Fruške gore dr Sima Lazić kaže da na taj izbor nema primedbi, samo je on nedovoljan. Mislio je, dakako, na potese koji su se u međuvremenu dokazali vrhunskim kvalitetom svojih vina.
Mita Petrović (1848-1891), autor enološke studije Sremsko vino, 1885, primećuje jednu važnu stvar za Frušku goru. Kaže: „Fakat je da mnogo sremsko vino ima izvanredno lepo razvijen buke. Osobito se u tom pogledu odlikuju vinogradi s one strane planinskog venca koji, grejani toplijim suncem, imaju bolju priliku da svoje blagorodstvo u punoj meri razviju. Ipak i na dunavskoj strani rodi mnogo i izvrsno vino kao npr. čuvena salaksija. Ali pravi majdan za buke ostaje druga strana planine, tamo je domovina pištinca, odund je slavno vino iz grugurevačke planine, od kog cela soba na mak divno zamiriše, čim se boca otvori, a s mesta miris nestaje čim se boca opet zapuši...“
Naglašava da ovde mnogi izvrsni položaji nisu pomenuti „bilo što su ih vlasnici u to vreme zasađivali rđavim sortama, bilo što uopšte nisu ni bili korišćeni vinogradom, bilo što autori u njihovu vrednost nisu imali uvida„. I dodaje: „Apsolutno se mora pomenuti Kalakaču u Beški i Krčedinu, Karaš u Karlovcima, Brdaš i Ašanja u Maradiku, Brestovi u Krušedolu, Grabovac u Neradinu, Kajnovac i Ružaš u Irigu, Baštine u Vrdniku, Kovačevac i Vetrenjača u Bešenovu, Glavica i Okop u Grgurevcima, Brnjakovac i Đurđevac u Manđelosu, Krečanska jama i Velika gradina u Ležimiru, Matorce u Divošu, Gornje lice i Cerje kao i Šokrat u Erdeviku, Ašam u Berkasovu, Ćarizovac u Bikiću, Zaravan u Sotu, Pajzoš u Šarengradu, Principovac u Iloku, Ičke i Jabučje u Neštinu i Viziću, Matin parlog, Milino brdo i Đinđevac u Banoštoru, Belo brdo u Čereviću, Šakotinac i Matorac u Beočinu, Belengir u Rakovcu, Ševinjak i Maderce u Ledincima, Čardak i Širine u Kamenici, Karagač u Petrovaradinu, te Čerat, Zanoš, Raša, Ćušilovo, Matej i Karaš u Karlovcima.
Ovo su samo najvažniji potesi. Ima ih još puno, ali su manji i sa manjom zastupljenošću vinograda. Moguće je da mnogi od njih nisu ni uživali neki izuzetan glas zbog veće nadmorske visine i zbog, uglavnom, poznih sorti koje su se tada gajile.
Veličina nabrojanih lokaliteta (potesa) je različita, od 100 do najviše 300 hektara u kompleksu. Njihovu rascepkanost uslovljavaju potoci koji se na severu ulivaju u Dunav, a na jugu u Savu. Između potoka su platoi, najduže izloženi suncu, retko zahvaćeni maglom i rosama, hladni vazduh se s njih lako sliva u doline, pa je i opsanost od mrazeva manja. Ovi istureni položaji (čelopeci) su provetreni, lišće i grožđe se najbrže prosuše pa su manje izloženi bolestima i štetočinama. Potesi iznad 250 metara nadmorske visine najpogodniji su za aromatične sorte, traminac, neoplantu... Loza na njima ima usporeno zrenje, što im omogućava formiranje plemenitog mirisa. Nažalost, najviše pomenutih, najboljih položaja, danas je napušteno i zaparloženo. Vinogradi se podižu uz puteve, bliže selima i komunikaciji, terenima koji su reletivno vinogradarski.
O važnosti potesa danas se među našim vinogradarima i vinarima govori manje nego pre nekoliko vekova. Godinama tabanajući sremskim vinogorjem, uverio sam se da retko koji domaćin zna kako se nazivaju lokaliteti na kojima se granaju njihovi vinogradi.
Da imam vinograd, recimo u Mateju pored Dunava, u blizini Karlovaca, na svakoj mojoj etiketi vina pisalo bi njegovo rodno mesto – Matej. (nastaviće se)
Petar Samardžija
Foto: https://vineyardsbordeaux.com/, Pixabay, Freepik
Izvor: Dnevnik