Kockica šećera za Vangino viđenje sudbine
Ako ste očekivali Morganin dvorac kao iz Diznijevih filmova, ostaćete razočarani. Dom u kojem je živela čuvena Vanga je obična kuća na sprat sa vrtom, nekako stisnuta između stambenih zgrada u centra Petriča, gradića u blizini tromeđe Bugarske sa Grčkom i Severnom Makedonijom. Ni unutra nema luksuza – sve je u njoj jednostavno i skromno. Za nekoga o kome se pričalo širom Balkana, ovo je neočekivano obična kuća.
Ko je bila Vanga i kako je stekla popularnost i van svoje zemlje, sigurno se pitate. Zato sam i došla u Petrič da bih saznala više nego što može da se nađe listanjem starih novina ili pretraživanjem Googla. Vangelija Pandeva Surčeva rodila se u siromašnoj porodici u Strumici 3. oktobra 1911. godine, gradiću koji je tada pripadao Solunskom vilajetu Osmanskog carstva. Kao devojčici od 12 godina desila joj se nesreća posle koje je počela da gubi vid, a operacije koje je imala nisu bile uspešne.
Sa četrnaest godina, 1925. godine odvedena je u školu za slepe u Zemunu, u tadašnjem Kraljevstvu SHS, gde je tri godine učila Brajevo pismo, klavir, pletenje, kuvanje i čišćenje... Navodno su joj to bile najlepše i najbezbrižnije godine. Posle se vratila u svoj nimalo idiličan život. Udajom za Dimitra Gušterova 1942. godine se preselila u Petrič, gde je provela život.
Zbog svoje vidovitosti postala je poznata tokom Drugog svetskog rata, kada su ljudi dolazili da im kaže gde su im nestali najbliži. Posle rata policija i tadašnja vlast su pokušale da spreče ovu njenu delatnost, ali su ljudi nastavili da dolaze. Šezdesetih godina prošlog veka psiholog Georgi Lozanov je počeo da proučava njene sposobnosti. Potom je država uzela pod svoje okrilje, Opština Petrič ju je zaposlila i uzimala deo prihoda, a uvedena je ulaznica: 10 leva za Bugare, a 30 za strance. Ljudi su osim novca darovali ikone, suvenire sa Hristovog groba...
Običaj je bio da posetilac noć pre susreta spava sa kockicom šećera (ili više) ispod jastuka i da je donese Vangi. Držeći je u rukama, Vanga je navodno očitavala energiju onoga ko je tražio njeno viđenje. Lepa Brena ju je, prema sopstvenim rečima, posetila dvaput i kaže da je poštovala taj običaj pa je pre susreta i ona spavala na šećeru.. Nije bila jedina: dolazile su mnoge poznate ličnosti da im Vanga otkrije šta ih čeka. Pitam se šta se na kraju dana događalo sa tim silnim kockicama šećera, ali odgovor nisam našla.
– Ova kuća je porodični dom Vange i njenog muža Dimitra Gušterova sagrađena 1947. godine, a 1984. Vanga je testamentom ostavila sve svoje lične stvari, poklone zahvalnih ljudi i porodični dom, odnosno ovu kuću, da se nakon njene smrti pretvori u muzej. Vanga je živela u ovoj kući skoro 50 godina. Tu je počela zvanično da radi 1966. godine. Zatim, naša država legitimiše njen položaj i postavlja je za naučnog saradnika u Bugarskoj akademiji nauka – otkriva nam Marija Tamanova, kustos muzeja Vangina kuća.
Pokušala sam da otkrijem koje je svetske događaje predvidela, ali bezuspešno. Pre će biti da su joj ih pripisali kasnije. Smatra se da je Vanga bila prvenstveno vidovita za ljudske sudbine, porodične jade i zdravlje, a nije bila prorok značajnih svetskih događaja. Da je Vanga živa, verovatno bi znala s kakvim sam se problemima susrela dok nisam stigla u Petrič, ali kako će se odvijati izbori u Srbiji – to mi svakako ne bi rekla. Uprkos tome, dolazilo joj je puno ljudi, ne samo iz okoline Petriča, nego i iz cele Bugarske, okolnih zemalja pa i iz Sovjetskog Saveza. Govorkalo se da je politička vrhuška iz Bugarske i Sovjetskog Saveza koristila njene usluge, ali je to, naravno, teško proverivo.
Jedna od zanimljivih posetiteljki vidovite Bugarke bila je i ruska naučnica i akademik dr Natalija Behtereva (Наталья Петровна Бехтерева) po profesiji neurofiziolog. Natalija Petrovna je opisala taj susret u knjizi „Magija mozga i lavirinti života“. U svom prikazu navela je da ju je susret snažno impresionirao i da je čula informacije koje je smatrala teško objašnjivim. Njen stav da nauka nema pravo da odbacuje i ignoriše pojave samo zato što ih u datom trenutku ne razume nije baš bio oberučke primljen u Komisiji za borbu protiv pseudonauke Ruske akademije nauka. Uprkos polemikama, Natalija Behtereva je nastavila da se bavi nedovoljno istraženim temama.
Rupite se nalaze 10 km severoistočno od Petriča u krateru, ugašenog vulkana Kožuh. Sutradan, prvo posećujemo Herakleju Sintiku, a potom idemo da vidimo Rupite – mesto gde je Vanga našla mir. Laganom šetnjom stižemo do Rupita. Prvo što vidimo je novi hotelski kompleks koji još nije sasvim dovršen. U samoj blizini se nalazi i spa centar sa restoranom koji takođe tek treba da proradi. Shvatam potencijal ovog mesta i mislim da njegovo vreme tek dolazi.
Put nas vodi do banje na otvorenom. Tu srećemo ljude koji se mažu blatom i opuštaju u toploj vodi. Na tabli sa grbom Petriča čitam da je temperatura voda na izvoru oko 74 stepena Celzijusa, ali se pre upotrebe hladi na 33–37 stepeni. Ovo je deo koji je stvorila priroda i nije posebno uređen, mada u samoj blizini postoje odvojeni bazeni za žene i muškarce za koje se plaća ulaznica. Ništa luksuzno. Prema tabli, voda je visoko mineralizovana, hidrokarbonatno-natrijumska, fluorna i silicijumska, obogaćena ugljen-dioksidom. Koleginice koje su skinule patike i zagazile u vodu kažu da je veoma topla, ali ugodna.
Nedaleko se nalazi ulaz u Vangin kompleks koji se prostire na dvadesetak hektara i deluje kao prostrani park sa jezercetom. Obilazimo ga uoči njenog rođendana, ali danas nema gužve, lepo je, puno zelenila i oseća se neki mir. Zaista se stiče utisak da je ovo mesto posebno i biva mi jasno zašto je baš tu Vanga provela svoje poslednje godine.
– Nakon smrti muža Vanga odlazi u Rupite, gde pronalazi spokoj. Sve češće provodi vreme tamo i napokon odlučuje da tu počne da prima posetioce. Poslednja misija njenog života je da tu sagradi crkvu Svete Petke – kaže nam Marija Tamanova.
Ulazim u crkvu koju je Vanga podigla novcem koji sama obezbedila. Njenu unutrašnjost je oslikao Svetlin Rusev, ali nije živopisana po kanonu pa je razumljivo što ovo zdanje Bugarska pravoslavna crkva ne gleda s naklonošću. Pretpostavljam da je najspornije što je naslikana sama Vanga jer se po ikonografskim kanonima mogu prikazivati samo kanonizovani svetitelji. Ipak, Nevrokopski mitropolit Natanail je ovu crkvu osveštao 14. oktobra 1994. Meni živopis deluje mračno i teskobno.
Pored crkve se nalazi Vangin grob, s druge strane suvenirnica, a oko nje duhovni centar gde je galerija sa ikonama koje je Vanga dobila na poklon, u pojedinim prostorijama se odvijaju predavanja, radionice... Na zidu jedne od odaja štampani su Vangini citati na bugarskom i engleskom. Nijedan nije predviđanje: govore o umerenosti, veri, o poštovanju zemlje.
Odlazim do Vangine kuće. Deluje mi lepo sa puno cveća oko nje. U bašti pored je vinova loza, dunje, nar... Unutrašnjost se ne razlikuje mnogo od prostorija u Petriču – sve odiše jednostavnošću, posebno prostorija koja služi za razgovor s posetiocima.
Sedam na klupicu, zatvaram oči i pokušavam da osetim energiju ovog mesta. Vanga je smatrala da je prostor gde se nalazi njena kuća centar koji povezuje svetilišta drevnih stanovnika ovoga kraja, da je tu gorela strašna vatra i da greben iznad skriva veliku tajnu – kakav slikovit opis ugašenog vulkana Kožuh i antičkog grada Herakleje Sintike! Pada mi na um Vangina misao, koju sam pročitala u Duhovnom centru, da nas „Zemlja hrani i trpi, ali da se ponekad podigne i kazni.“
Sedim u krateru ugašenog vulkana, nedaleko od grada koji su, kako tvrde arheolozi, srušili zemljotresi, i ne mogu da ne pomislim kako to zvuči kao nešto što bi svako od nas mogao da kaže, ali je na ovom mestu, ipak, posebno uverljivo. Jasno mi je zašto govorila je da joj je ovo mesto „akumulator“ iz koga crpi snagu... Ustajem i odlazim do jezerceta. Uočavam puno kornjača koje se sunčaju na kamenim ostrvcima. Uživam u tom prizoru, ostala bih još, ali mi kolege mašu – vreme je za polazak.
Dok od jezerceta idem ka izlazu iz Vanginog kompleksa u Rupitama razmišljam o fenomenu Vange koji privlači ljude. Prema Mariji Tamanovoj Vanginu kuću poseti više od 12 hiljada posetilaca godišnje. Do mene dopire kako naš vodič Evgenija Aleksandrova kaže da se ovde sutra očekuje više hiljada ljudi, jer je 3. oktobar Vangin rođendan. Tada se mnogi poštovaoci ove vidovite Bugarke sjate u Rupite.
Verujem da će osetiti dobre vibracije kao i ja, ali mi i dalje ostaje nejasno to negovanje kulta sećanja na Vangu. Pretpostavljam da je to zbog traga koji je ostavila u njihovim životima, ili je možda očekivanje da će im iz nekih drugih dimenzija baš na ovom mestu dati neki znak, ukazati na put...
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Mariniranje, Istorijski muzej Petrič