Mačkovo vinosluženje
Osim na bogosluženje i obilazak manastira na Fruškoj gori, u poslednje vreme stiže sve veći broj gostiju i na vinosluženje. Stotinak vinarija tokom cele godine drži otvorena vrata svojih podruma u kojima svakodnevno domaći i strani gosti mogu da uživaju u njihovim vinima i sremačkim specijalitetima, da bi, sredinom novembra, jedan Dan bio posvećen samo jednom vinu. Organizuje ga vinarija „Mačkov podrum“ u Irigu uz lokalnu pomoć (opština i čitaonica) pod nazivom Dan mladog portugizera.
Četrnaesti po redu upravo je održan, u petak, 19. novembra. Sava Jojić, svečano je udario slavinu u prvo bure iz koga je poteklo vino boje rubina, isceđeno iz grozdova koji su još u prvoj polovini septembra visili na čokotima.
S vlasnikom izdavačke kuće „Prometej“ Zoranom Kolundžijom stižem u poslednji čas. Manifestacija posvećena mladom vinu, jedina te vrste u Srbiji već je počela. Tamburaši orkestra „Rumske lole“ uveliko uveseljavaju goste, koji se zagrevaju novembarskim vinom. Organizatori nas požuruju da se popnemo na binu, da, kao stari poklonici portugizera, prisustvujemo ceremonijalu proglašenja novog viteza mladog vina Srđana Dinčića, satiričara i komičara iz Sremske Mitrovice.
– Pogledaj koliko se sveta okupilo – šapuće mi Kolundžija, pokazujući i na prepunu ulicu, lepog imena Vinska.
– Sve su to filoportugizeri koje ni ova hladna noć, ni korona ne mogu da spreče da dođu na ovo Mačkovo vinosluženje – uzvraćam, i sam iznenađen neočekivano velikom posetom.
Vernici portugizera stigli su iz Beograda, Novog Sada, Subotice i mnogih drugih mesta. Stari su znanci, koji se sreću samo na ovim Danima mladog vina, uglavnom se ne znaju poimence, ali se pozdravljaju i nazdravljaju i kucaju s čašama kao stari znanci. Ovde su svi jednaki i ravnopravni, sa pravom da se sasluša ali i kaže svoje mišljenje. Po tome ovo su najdemokratskiji susreti i razgovori. Kao što je i vino postalo demokratsko piće, svakom dostupno.
A nekad, u prošlosti nije bilo. Mačkova ideja da obnovi tradiciju pijenja mladog vina portugizera krajem godine, na žalost, nije naišla na očekivanu podršku. Ostao je usamljen, mada je ovo bila, i još je, prilika da Fruška gora, postane jedna od svetskih metropola mladog vina. Džaba ukazivanje na Beč poznat i po mladom vinu (Hauriga), na Italiju u kojoj se u svim njenim pokrajinama, u ove dane s pečenim kestenjem i mladim vinima, zvanim novela, dočekuju turisti. Da i ne govorimo o Francuskoj, koja je svojim mladim božoleom dospela i do najudaljenijih mesta na planeti. Činjenica da naš mladi portugizer može ravnopravno, pa ako hoćete i superiorno, da se nosi sa svim tim svetskim vinima, kod nas nije još primećena, ni u našem turizmu, a ni i u vinogradarski vinskim krugovima u kojim se odlučuje.
O portugizeru i njegovoj magiji malo se zna. To je sorta umereno kontinentalne klime, a nama je stigla iz Austrije, a u nju iz Portugala. Vinogradari su je zavoleli jer redovno i dobro rađa, rano dozreva, neizbirljiva je na tlo i položaje. Stručnjaci se slažu da joj je vino prosečnog kvaliteta, manje ili više obojeno, prilično lepe sortne arome, nevelike količine alkohola i bogato blagotvorenim kiselinama. I ono najvažnije: na svetu nema neotpornijeg vina na protok vremena od njega. Nekad, kad ga je u Sremu imala svaka kuća, popilo bi se već kao šira ili mlado vino.
Dr Sima Lazić govorio je da ne oskudeva u alkoholu, da je u Bukovcu dostizao i 13,5 maligana i ubrajao ga u vina „značajne snage“. Dodajući da se po pravilu vreme kljuka ne dovodi do kraja, pa u vinu ostaje mala količina neprevrelog šećera. Imao je i visok sadržaj suvog ekstrakta, a i sa sadržajem kiselina nije stajao loše.
Zamerio mu je jedino visok sadržaj isparljivih kiselina, što je tumačio ranozrelošću grožđa, u vreme pune sezone poljoprivrednih radova na prikupljanju letine, kada se nije mogla posvetiti puna pažnja nezi kljuka u vrenju. Njegov rezime: „Vino plavog portugizera može biti tolerantno, čak i ljupko na ukusu, oskudno je na mirisu i ne predstvalja robu za široku trgovinu i flaširanje. Njegov značaj je čisto lokalni, ovo vino se u najvećem delu popije u domaćinstvu, u jesen za vreme svinjokolja, slava i svadbi. Zbog rane berbe, ono se brzo izbistri i predstavlja tipično „svadbarsko vino“, ovog vinogorja.
Vino najkraćeg životnog veka u zagrebačkom „Badelu“ su, krajem osamdesetih godina, stavili u bocu. Naravno, bilo je to vino dobro dozrelog grožđa, pažljivo vinifikovano i u pravo vreme punjeno, koje ni posle godinu dana nije izgubilo ništa od svog karaktera i lepote. Iz tog vremena pamtim i austrijska iskustva koja su pokazala da dobrih godina, s dobrih položaja, uz ograničenu rodnost i posebnu pažnju u preradi, portugizac daje vrhunsko vino, koje višegodišnjim odležavanjem u boci samo dobija na plemenitosti.
I nekoliko Mačkovih berbi dostizalo je vrhunske domete. Ali ja lično najviše pamtim i čeznem za porugizerom kojeg sam nekad davno pio stojeći uz šank, na kome su bile kriške suve i kuvane šunke, čvarci, švargle, kobasice i druge „svinjarije“. U čašu od dva decilitra od debelog stakla portugizer smo sami točili iz slavine bureta koje je bilo blizu šanka. Verujem da je na to mislio i veliki vinar Sima Lazić tvrdeći da portugizer nije „za flaširanje“.
Petar Samardžija
Izvor: Dnevnik
Foto: Vinarija Mačkov podrum