Reč po reč

MIRJANA RANKOVIĆ O OZDRAVLJENJU KROZ VERU I SMEH

Mirjana Rankovic Foto Jelena Jovanovic

Radujte se i smejte, jer smeh je lek

– U jednom periodu mog života kada sam se pod pritiskom obaveza sve manje smejala, dijagnostikovan mi je kancer dojke, i zaista se ispostavilo da sve to ima veze sa zdravlјem – započela je svoju priču o životnim izazovima i ozdravlјenju kroz veru i smeh, novinarka Mirjana Ranković, urednica kultne emisije „Soslovije“ na Radio Novom Sadu. Nјen profesionalni put, pre svih životnih izazova, započeo je upravo na radiju, tačnije kada je prvi put kročila u prostorije radio stanice Titel kao deo dečje recitatorske sekcije. Mirjana Ranković je bila opčinjena ovom ustanovom i zaželela da baš to bude njen posao. Krenula u školu i kako to obično biva zaboravila na svoje detinje želјe.

Međutim, kada se trebalo odlučivati čime će se baviti i šta će studirati na studije književnosti u Beogradu ju je odvela lјubav prema pisanju i čitanju knjiga. Profesorski posao je nije privlačio, ali nije baš imala mnogo izbora i dok je čekala posao povremeno je radila kao konferansije. Tako je Mirjanu nekom prilikom primetio Jovan Adamov koji je tada bio urednik Radio stotke (program u okviru Radio Novog Sada) i pozvao je da bude novinar na ovom novosadskom radiju. Tako je septembra 1996. godine počela da živi svoj detinji san.

Slušaoce je „milovao“ njen nasmejan glas i povremeno uveselјavao njen zarazni smeh koji se širio etrom kao najbolјi parfem. Radeći na Radio Novom Sadu prošla je razne redakcijske i novinarske poslove i postala autorka i urednica emisija koje „krepe dušu i srce, na korist rodu svom“. Jedna od njih je „Soslovije“, emisija RNS koja se bavi duhovnim i verskim temama i koju je Mirjana „nasledila“ 2005. godine, promenila joj koncepciju, dala svoj lični pečat, ali joj je ostavila ime:

– Kada je ukinuta Radio stotka, jedan od zadataka koji sam tada dobila je i emisija „Soslovije“ koju je još 1993. godine pokrenula Dubravka Valić-Nedelјković. Meni su te teme bliske, jer sam se na studijama družila sa arhimandritom Metodijem sadašnjim igumanom manastira Hilandara, koji je tada bio student elektrotehnike i pevala u horu crkve Sv. Aleksandar Nevski. Zanimlјivo je, da je nazivu ove emisije kumovao tadašnji jeromonah, a sadašnji patrijarh srpski Porfirije. No, nisam samo to radila, osim ove emisije radila sam i prepodnevni program i mnoge druge uredničke i novinarske poslove. Jedno vreme sam osim „Soslovija“ radila svakodnevno četvorosatni prepodnevni program koji je išao uživo...

• Zar to nije bilo previše za majku sa malim detetom?

– Nisam znala da se zauzmem za sebe i kažem ne. Zato mi se i desilo da sam pala i slomila nogu, a ubrzo sam saznala i da sam trudna. Nešto me je moralo zaustaviti, ali ne zadugo... Kada sam se vratila sa trudničkog odsustva, bez obzira što sam bila majka dvoje male dece ponovo sam se vratila u smene plus „Soslovije“. To je bilo jako zahtevno i ja sam prosto sagorela...

• Da li su se tada potvrdile vaše slutnje o bolesti s početka priče?

– U tom trenutku nisam ništa napipala, ali sam intuitivno znala i pre nego što sam otišla na pregled kod lekara. Mislim da tada svi pomisle „što, Bože, baš ja. Ali, što ja? “ A, kada sam sebi postavila pitanje „a što ne ti?“ počela sam da razmišlјam drugačije. Ipak, došla sam na vreme. Evo, tek posle tri godine mogu da pričam o tome, a da ne počnu da mi se znoje ruke. To je trauma, strašna trauma. Ono što mi je u tim trenucima veoma značilo su bile reči dr Bogdanović, moje doktorke, koja je sa takvim samouverenjem rekla da ću „ja ići na svadbu svoga sina“. I sama sebi sam rekla „igraću na svadbi moga sina!“ i to je bio zakon za mene.

• Kako ste se nosili sa procedurama koje zahteva lečenje?

– Vrlo je važno kako se postavimo. Meni je doktorka tada rekla „ako to prihvatiš kao lek – imaćeš manje tegoba i nuspojava“. Istakla bih da je važno i to da lјudi shvate da nema prepuštanja – sve je do nas i do Boga. Dijagnoza zavisi od lekara, a prognoza od nas i od Boga. Osnovno je: „vera tvoja spašće te“. Ali, ako se u svoje ozdravlјenje čovek aktivno ne uklјuči, sa velikom strašću, entuzijazmom i lјubavlјu prema sebi – nema uspeha. Ne može da se svoj život prepusti drugome. Do nas je! Veruj u šta god hoćeš, ali ti si taj koji drži veslo i vozi svoj čamac – niko drugi.

U noći pre raspeća, Hrist se obraća Bogu i pita ga „Gospode, može li ova čaša da me mimoiđe?“ i ja sam se isto upitala... Nije mogla da me mimoiđe, jer sam bila na pogrešnom putu, jer greh može da znači i da smo krenuli i u pogrešnom smeru, da nam Bog nije namenio taj put – zato se kancer i naziva „poseta Boga“. Od njega ne obolјevaju osobe bez savesti, naprotiv, od njega obolјevaju oni koji imaju taj osećaj izražen. A to su lјudi koji zapostave sebe zarad drugih! To su lјudi koji su zaboravili da vole sebe.

• Jedna od roditelјskih muka je kako deci reći za bolest. Kako ste je vi prevazišli?

– Najteže mi je bilo baš to kako da kažem deci – a deci uvek treba reći istinu. Greška je da se bolest krije od dece. Deca takođe moraju da se suoče sa traumom, ali na njima blizak način i važno je da objašnjenje bude afirmativno.

• Šta je ono što ste naučili o sebi?

– Znam da izgleda čudno kada se kaže, ali ja sam zaista zahvalna Bogu na tom iskušenju. Bez njega, ne bih se probudila, ne bih nikada imala ovakve spoznaje o svetu, životu, lјudima, da mi se nije desila ta poseta Boga. Shvatila sam koliko sebe nisam volela. Čitav život sam ugađala drugima, trudeći se da opravdam njihova očekivanja... A gde sam tu ja? Tek kada sam se ozbilјno razbolela, ja sam naučila da se zauzmem za sebe! Ne bih ni osvestila u kojoj meri treba da budem zahvalna što sam sada zdrava, što imam decu, što su mi deca zdrava, što osećam ukus hrane... Kada ste na hemoterapiji vi ne osećate ukus hrane... Pa zar nije blagodet osetiti ukus voća, povrća, stajati, šetati – toliko toga podrazumevamo, a ne bi trebalo!

• Kada je došla smeh-joga na red?

– Smeh-joga je došla kada sam preuzela kormilo u svom životu. Naime, kada mi je na kontrolonom pregledu posle hemoterapija konstatovano da se kancer potpuno povukao – odustala od operacije. Tog dana sam posle posete lekaru otišla u Futoški park gde je Olivera Radovanović držala smeh-jogu i rešila da se smejem. Smejala sam se sat vremena iz dubine svog bića. Tada sam obećala sebi da nikada više neću dozvoliti da se ne smejem!

• Ubrzo ste i završili za smeh-joga lidera, zar ne?

– Da, i mogu da kažem da se smejem u kontinuitetu, preventivno, svakoga dana najmanje petnaest minuta. Sa smehom izađe napolјe sve što mi ne treba: sav bol, stres, neprijatnosti... Posle toga dođe taj osećaj olakšanja i katarze, ma kao da sam se istuširala iznutra. To ne mogu ni sa čim da uporedim.

• Kako se smejati i kada vam nije do smeha?

– Smejete se i kada je najteže, baš tada! Radujte se i smejte baš zato što nema razloga, jer smejući se situaciji u kojoj ste imate prema njoj otklon i imate vetar u leđa da je prevaziđete. Samo uz radovanje i smeh dobijate snagu da se nosite sa nedaćama. Kroz smeh i muku izbacite. Smeh podstiče stvaranje hormona sreće.

• Koliko je teško nasmejati druge?

– Nije lako, lјudi imaju velike blokade kada je smeh u pitanju, pogotovo što smo mi odrasli u podneblјu gde je negovan kult tragike. Tako da kod nas postoje još veće predrasude prema smehu. Međutim, kada nekog pogledate u oči i kada mu se obradujete vaše srce je radosno i smeje se, nema sujete. Prilazim čoveku s lјubavlјu i hoću da mu dam svoje srce. Svaki put kada se smejem, ja se zahvalјujem Bogu i svakom čoveku, svakom detetu kome izmamim osmeh na lice sam beskrajno zahvalna. Ne mogu da vam opišem koliko sam bila srećna kada sam uspela da nasmejem dečaka koji je bio na hemoterapiji, kada sam videla koliko to njemu znači da se neko oko njega smeje. Zahvalna sam što sam imala privilegiju da ga nasmejem, da se oseti kao dete, jer i jeste dete. Imam osećaj da sve što dam – duplo mi se vrati!

Marina Jablanov Stojanović

Foto: Jelena Jovanović, foto iz predstave „Kao moja mama” V. Melnik

Izvor: Dnevnik