Fruškogorski vinski vrhovi
Još reč-dve o čuvenim vinogradarskim potesima Fruške gore. Ti elitni tereni za proizvodnju najkvalitetnijih vina, koja su u prošlosti svojom lepotom dizala glas Srema i kod nas i u svetu, danas su uglavnom napušteni i zaparloženi, pretvoreni u „zečja je***išta“, kako primeti jedan starina u Irigu. Umesto da su otkrivani i afirmisani novi, koji nam se naprosto nude. A traže ih i ozbiljne klimatske promene i zahtevi za novim stilovima i nijansama vina.
U pogledu ekspozicije najbolji položaji u Fruškoj gori su izbočeni platoi na grebenima između dva potoka. Konveksni (ispupčeni) položaji svakako su najduže i najbolje osvetljeni, što je još pre više od dva veka isticao i Prokopije Bolić. Osim toga s njih su, naročito onih strmijih i ispiranja veća, pa su zemljišta plića i siromašnija azotom i humusom, što je presudno za dobijanje visokog kvaliteta vina. Konkavni (ulegnuti) položaji su u svemu suprotni i nisu pogodni za kvalitetnu proizvodnju.
Još pre pola veka dr Sima Lazić govorio je da su najbolji oni potesi iznad 200 metara nadmorske visine pa sve do šumske zone. Na njima je umanjena opasnost od mrazeva, naročito u jesen, u vreme zrenja temperatura je niža, pa je dozrevanje grožđa postupnije i usporenije, što je neobično važno za kvalitet, naročito buke. Manastiri u Fruškoj gori raspolagali su baš takvim terenima pa nije ni čudo što su imali najbolja vina.
Tereni ispod šumske zone, su obično pod većim nagibom, potrebno ih je terasirati, inače su podložni eroziji. Do njih nema ni puteva, pa je i to razlog što su napuštani. Opšte društveni sektor, stvaran nacionalizacijom posle Drugog svetskog rata, nije mogao da dođe do ovih najboljih vinogradarskih potesa jer su brdska, planinska i posna zemlja odvajkada pripadala sirotinji. Nemački živalj, gde ga je bilo, i bogataši posedovali su bogatu zemlju.
U eri „bitke za hleb“ posle rata, društveni sektor je merama arondacije, komasacije i otkupom postajao vlasnik zemlje u nizinama, a na grebenima i ćuvicima ostajali su seljaci, tada zvani individalni poljoprivredni proizvođači. Oni, razumljivo, nisu mogli da budu nosioci proizvodnje najkvalitetnijih vina, bila im je zabranjena bilo kakva proizvodnja za tržište, grožđe su isporučivali velikim društvenim vinarijama, koje nisu morale ni da imaju svoje vinograde.
Putevi koji su građeni na planini uglavnom su vodili do memorijalnih i turističko-izletničkih objekata. Vinogradarski tereni koji su im gravitirali, privatnici bi brzo isparcelisali i prodavali za vikendice. Cena tih parcela dostizala je ogromne visine. Kao ilustracija tih zbivanja često se spominje krak Partizanskog puta preko Rohalj-beze za Divoš. Za najkraće vreme na elitnim potesima Matorce i Hrastik nikla su betonska zdanja i žičane ograde
Ni socijalistički sektor nije se drugačije ponašao kad bi se kojim slučajem dokopao dragocenih lokaliteta za vinovu lozu. Poljoprivredna zadruga u Petrovaradinu, na primer, čuvenu Salaksiju, isparcelisala je i unovčila kao „vikend-zonu“. Slično je uradio i Poljoprivredni kombinat u Inđiji sa Kraljevim bregom, pored puta za Čortanovce, zabeležio je Sima Lazić. Spominje i ponašanje privatnika s Turskim brdom u Irigu, pored puta Irig-Iriški venac.
Na sve to opštine su gledale blagonaklono, jer su na taj način dobro punile svoje kase izdavanjem lokacija i građevinskih dozvola. Zanimljiva priča je i o Pištincu, najčuvenijem vinogradarskom potesu na Fruškoj gori. Kao deo atara Divoš, on pripada opštini Sremska Mitrovica i nedostupan je podrumu u Erdeviku, kome je u pogledu komasacije i otkupa gravitirao i koji je za njega „krvno“ zainteresovan. A, pošto opština Sremska Mitrovica, ni tada, nije imala ni jednu organizaciju koja se ozbiljnije bavila proizvodnjom grožđa i vina, vinogradi na Pištincu su doživeli tužnu sudbinu. Iskrčeni su. Zemljište nije bogzna kako pogodno za ratarenje i seljaci su se preorijentisali na gajenje paradajza. Na 200 do 300 katastarskih jutara organizovana je jeftina proizvodnja najkvalitetnijih rajskih plodova. Idealna osunčanost i provetrenost položaja tako je kompenzovala gubitak ostvarivan gajenjem vinove loze.
Najkvalitetniji fruškogorski položaji u vlasništvu privatnika, sada su u prilici da ih kapitalizuju proizvodnjom najboljih vina. Država je spremna izdašno da im pomogne u tome: od sadnje vinove loze, izgradnje i opreme podruma, pa sve do gradnje puteva do njihovih vinograda. Shvatila je dobro da je kvalitet vina njen ponos. Da je tužno što smo u istorijskoj lutriji izvukli najplodnije krajeve na Zemlji, a da to nismo iskoristili za svoju društvenu i ekonomsku stabilnost. Vinogradarstvo nam je uništeno i počinjemo ispočetka. U prednosti smo jer počinjemo ispočetka. Samo treba da znamo šta hoćemo.
Petar Samardžija
Foto: M. Jablanov, PEXELS
Izvor: Dnevnik