Bliskost na daljinu
Svedoci smo da se virus polako povlači i da stroge mere za sprečavanje pandemije polako da labave. No ono na čemu će se svakako insistirati je svako distanca – naime, preporučuje se da fizički kontakti (a ne socijalni kako je pogrešno interpretirana sintagma engleskog jezika social distance) svedu na minimum.
S druge strane, psihološka istraživanja koje je sproveo američki psiholog Hari Harlou upućuju da je dodir važniji od hrane. Drugi psiholog, Rene Špic je našao vezu između velike smrtnosti beba u domovima za siročad i nedostatka dodira. Zato smo zamolili Novosađanku Sanju Perković, psihologa i psihoterapeuta koja je razvila metodu Put ljubavi (sintezu hrišćanske duhovnosti i psihoterapije) da rasvetlimo ovu pomalo paradoksalnu situaciju uskraćivanja dodira:
– Glad za pažnjom je jedna od osnovnih ljudskih emotivnih potreba prema skoro svim istraživačima. Jedan od osnovnih načina na koji primamo pažnju je dodir, kroz grljenje, maženje, rukovanje... S obzirom da smo u takvoj situaciji da nam je ograničen kontakt sa drugima, mnogi ljudi se oseća uskraćeno.
Kod ljudi koji nemaju istoriju traume ili emocionalnog uskraćivanja ovo jeste period blagog do umerenog stresa i frustracije, koja će se brzo regulisati kada vanredne mere budu ukinute. Međutim, za one koji imaju u istoriji iskustvo uskraćivanja ili odbacivanja ovaj period može biti izuzetno stresan, a nekima čak i traumatičan.
• Kakve su reakcije ljudi na ovu situaciju?
– Ono što se primećuje jeste da ljudi reaguju onako kako inače reaguju u stresnim situacijama, neki funkcionalno, a neki nefunkcionalno i upravo je ovo ključ za razumevanje reakcija i ponekad neuobičajenog ponašanja. Sada je važno da ljudi ostanu pribrani koliko god mogu, jer su ovakve situacije pogodno tlo za razvijanje raznih zavisnosti (cigarete, alkohol, pornografija...) kao i drugih poremećaja (depresija, anksioznost...).
• Ljubav je veoma bitna za naš rast i razvoj kao ljudskih bića, a i vaš sajt se zove Put ljubavi. Koliko je za ljubav važan dodir i zašto?
– Dodir je važan jer time puštamo drugog u naš intimni prostor. Mi svi imamo granice prema spoljašnjem svetu i prva granica prema tom svetu je naše telo. Kada nekome dozvolimo da nas dodiruje, mi smo time dozvolili osobi da bude deo našeg intimnog sveta, da podelimo sa njom više nego što delimo sa drugima.
Dodirom se prenose osećanja, namere, želje i zbog toga je dodir jako bitan u bliskim odnosima. Opet, nismo svi isti i želja za količinom i vrstom dodira se razlikuje od osobe do osobe. Nekome je dovoljno manje bliskog kontakta, dok postoje ljudi kojima je potrebno puno pažnje, i emotivne i fizičke kako bi se osećali dobro i njima je u ovoj situaciji sigurno teže. Ljudi kojima je isto teško su oni koji su sami, koji žive sami, nemaju partnera ili im porodica nije dostupna.
• Da li ćemo zaboraviti da se grlimo, mazimo, ljubimo?
– Nećemo. Želja za bliskošću je u našoj prirodi, instinktivno osećamo želju da se povežemo sa drugima i ova situacija ne bi trebalo da utiče na našu sposobnost da izrazimo ljubav na bilo kom nivou, uključujući fizički.
Davanje i primanje ljubavi učimo još u detinjstvu i onako kako smo naučili da pružamo i primamo ostaje zapisano u nama i ne može se lako izbrisati. Tako da će većina ljudi kad ovo prođe nestaviti da voli onako kako je volela dosad, tu se neće nešto bitno promeniti. Oni koji žive u porodicama i dalje imaju tu vrstu potvrde, puno je teže onima koje je ova situacija zatekla same.
• Da li nedostak dodira na neko duže vreme može da prouzrokuje neke psihičke poteškoće?
– Posledice nedostatka dodira su veoma individualne. Ljudi koji su zatvoreniji i manje skloni otvorenom izražavanju emocija će svakako puno bolje podneti ovu situaciju nego ljudi koji su emotivno ekspresivni, ekstrovertni i kojima je potrebno puno potvrde od drugih ljudi.
Jedna od najtežih zatvorskih kazni je samica i ona može da ostavi trajne posledice na psihu. Međutim, sada je drugačiji kontekst i drugačije okolnosti. Paradoksalno, sada je izraz ljubavi prema drugima taj da ne budemo u fizičkom kontaktu sa njima.
• Kako izolaciju ne doživeti kao kaznu?
– Važno je da imamo svest o tome da sadašnja izolacija nije kazna, da nije ništa lično usmereno protiv nas, nego da smo u ovome svi zajedno, jedni zbog drugih. Ono što je najvažnije jeste da imamo nadu, odnosno jasnu ideju o tome šta ćemo raditi kad sve ovo prođe. S kim ćemo se videti, gde ćemo ići, koga ćemo prvo zagrliti...
• Kako pronaći ravnotežu između preporuka lekara o fizičkoj distanci i egzistencijalne potrebe za dodirom bliskosti?
– Važno je da se podsećamo da je dodir samo jedan od načina na koji se može ispoljiti ljubav. Osim dodirom, možemo drugima izraziti osećanja tako što ćemo ih češće zvati ili učiniti nešto za njih (ili umesto njih).
Uskraćivanje o kojem se govori u uvodu se odnosi na napuštanje dece i dugotrajno (nekoliko meseci ili godina) uskraćivanje fizičke i emocionalne bliskosti. S obzirom na to da će ova situacija potrajati nekoliko meseci i da ipak imamo mogućnosti za kontakte, sam nedostatak fizičkog dodira ne bi trebalo da ostavi trajne posledice.
Važno je da ostanemo u kontaktu sa dragim ljudima, da se ne povlačimo i da sami sebi dajemo pažnju. To može značiti da ćemo staviti omiljeni parfem, našminkati se, skuvati omiljeno jelo, gledati filmove koji nam se sviđaju... Raditi ono što nas čini srećnima.
Marina Jablanov Stojanović
Foto: Piixabay, Freepik, privatna arhiva
