Raskoš u boci
Otmeno društvo prepustilo je somelijeru da mu za ručak izabere odgovarajuća vina. U jednom trenutku, jedan od gostiju je uljudno pozvao konobara i rekao mu tiho: bouchon (što će reći, da se vino oseća po čepu). Somelijer je u čašu nalio malo vina, omirisao ga i uzeo mali srk, pa gostu na uho rekao: No bušone! Šardone!
Anegdota je nastala kao reakcija na planetarnu šardonizaciju, koja je uzela tolikog maha da ćemo u bliskoj budućnosti biti osuđeni da pijemo samo šardone i možda još dva-tri bela vina. Fenomen je davno uočen, pa je i sa svetskog kongresa vinara i vinogradara u Lisabonu davne 1998. godine upućen apel svim vinogradarskim zemljama da veću pažnju posvete svojim autohtonim i novostvorenim sortama. Za razliku od većine zemalja, kod nas ta preporuka nije prihvaćena i mnoge naše stare domaće, samonikle sorte ne dobijaju priliku da se održe, neke su već zauvek iščezle. Nema ih ni za seme.
Nisam protiv šardonea. To je prva bela vinska sorta na svetu i to će ostati još dugo, dugo, zbog mnogih svojih prednosti. Ali sam protiv preterivanja, s njom sigurno ne možemo „izać’ pred Miloša”.
Bio sam gost Vlade Krauthakera, jednog od prvih vinara Hrvatske, u njegovom podrumu u Kutjevu, pre vise od desetak godina s grupom stručnjaka Instituta za voćarstvo i vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima. U prelepom ambijentu degustirali smo sve po čemu je ova vinska kuća stekla slavu u svetu: šardonee, sovinjone, merloe, pinoe, graševine svih stilova, od obične, barikirane, kasne berbe, do izborne berbe suvih bobica...
Iz te neponovljive raskoši u bocama, kakva se retko može sresti na jednom mestu, u sećanju mi je najviše ostao zelenac kutjevački. Opojno vino, bogata tela, slojevita mirisa, prelepe svežine i izražene voćnosti, veoma postojane. Dobija se od gotovo zaboravljene pa obnovljene sorte zelenac, koje, navodno, kako nam rekoše ljubazni domaćini, ima i na Fruškoj gori. Vino je iz kasne berbe 2007. Veoma vatreno, zrelo i pitko, s odmerenim kiselinama, koje mu daju živost i podatnost.
Zelenika redovno i obilno rađa. Za 15 godina, od 1927. do 1941, na dobru „Kutjevo” imala je u proseku 18,4 odsto šećera (od 16 do 24 odsto). Vino je bilo sa 11,5-14 maligana, relativno većim sadržajem kiselina, natprosečne kakvoće i specifične arome. Ima izvanredan odnos količine i kvaliteta roda i po tome može da stane uz rame italijanskom rizlingu, od kojeg sazreva nešto ranije.
Petar Smardžija
Foto: https://www.krauthaker.hr/N. Stojanović, Pixabay