Stvaranje vinofila istančanog ukusa
Puste ulice i trgovi, ovih dana, podsetili su me na splitska letnja popodneva. Posle ručka, kad zvezda pripeče, spas se nalazi samo u zamračenim prostorijama – vreme je za pižolot, kako dalmatinski kažu za kraći popodnevni san. Jednog takvog dana, dok sam zatvarao škure, spašavajući se od jarine, zazvonio mi je telefon. Bila je polovina avgusta, osamdesetih godina. Neko je u nevolji, pomislio sam. U to doba se ne zove, sveto je pravilo kojeg se svi drže…
Javio mi se veliki vinski znalac Andro s kojim sam tih godina upoznavao jadranska vinogorja, njihova vina, vinogradare i vinare. Jednom prilikom požalio mi se da nema dece; supruga je dva puta zanela i oba puta imala spontane pobačaje. Rekao sam da imam velikog prijatelja Mirka, ginekologa koji je mnogim mojim prijateljima pomogao da postanu sretni očevi, ponekad i dvoje i više dece. Sutradan su Andro i supruga bili kod Mirka. Dočekao ih je s rečima „prijatelji mog prijatelja su i moji prijatelji“. „Idite kući, pridržavajte se strogo mojih saveta, nema nikakvog razloga da vas ne obraduje dečiji plač“, ohrabrio ih je nakon razgovora i pregleda.
Andro mi se javio iz porodilišta. „Spašavaj, evo nas u bolnici, javili su se prvi trudovi, a doktora Mirka nema, rekli su mi da je na odmoru. Supruga je uznemirena, dok smo dolazili bila je mirna i radosna. Kad je čula da nema njenog doktora, uznemirila se, strah je od porođaja...”
„Ne brini“, prekinuo sam ga. „Čekam te ispred kuće, dolazi odmah, idemo po njega.”
Našli smo ga u vikendici. Bio je u moru. Video nas je dok smo silazili stepeništem. Na brzinu se istuširao, telefonirao babici, da smiri porodilju. Za pola sata bili smo u porodilištu. „Rođeno je zdravo muško čedo“, javio nam je posle sat vremena.
„Kako da zahvalim doktoru? “ upitao me je sretni otac.
Odgovorio sam da je uvek odbijao da primi novac. Ponekad je bio čak i neugodan. Ali da verujem da vino ne odbija. Ovo poslednje nisam slučajno rekao. Andro je bio poznati vinar. Posle završenih studija agronomije, radio je na zagrebačkom Poljoprivrednom fakultetu sedam godina kao enolog. Jedne godine bio je i na specijalizaciji u Francuskoj. Potom je došao u Institut za jadranske kulture, gde se bavio lozom i vinom. To nas je zbližilo i godinama smo divno sarađivali. Neka od vina koja je spravljao, istražujući šta Dalmacija i i njeni čokoti mogu da rode, spadaju u najlepše vinske zalogaje koje sam u životu okusio. Zato sam indirektno i predložio da bi vino bilo najlepši poklon za iskazivanje sreće rođenjem malog mudonje.
Nekoliko dana posle njegovog rođenja sretni otac me zamolio da prijatelju Mirku odnesem po pet litara specijalno proizvedenih dingača i pošipa. Iskren da budem rado sam to obavio, uveren da će doktor biti prezadovoljan kapljicama koje su bile dostojne stolova prinčeva. Nešto uzvišeno s čim njegovo nepce do tada nikad nije bilo u dodiru.
Ali. Prevario sam se. „Pa ono ni ne liči na vino, ko to može da pije!“
Moje iznenađenje bilo je kratko. Zaboravio sam da doktor godinama dobija i pije vina koja mu stižu iz težačkih konoba, redom falsifikovana, bolesna i sa manama. Njima i Andrinim vinima zajedničko je samo to što se zovu vina. A doktor je upravo na tim vinima formirao svoj vinski ukus.
Ubrzo je stigao i Dan republike 29. novembar. Andro se opet setio doktora i zamolio me da mu odnesem dva balona vina. Odneo sam ih kući, pretočio u flaše, dobro začepio i ostavio za praznične dane. S praznim petolitarskim balonima otišao sam na pazar i u viškoj točionici napunio crnim i belim vinom.
„E, sad je opošteno, pozdravi ga“, rekao mi je doktor dan-dva posle praznika.
Za „prevaru“ sam se iskupio postepenim negovanjem doktorovog nepca. Pri svakom susretu i posetama trudio sam se da na stolu imamo pravo prirodno, otmeno i gospodstveno vino. I da po točenju u čaše razgovaramo o njegovoj boji, bistrini i kristalnosti, da potom zapošljavamo noseve uživajući u njegovim mirisima i bukeima, pa tek onda da ga pijemo gutljajima kojim dobro ovlažimo čitavu usnu sluzokožu pre nego što ga pustimo niz grlo, izdišući vazduh kroz nos kako bi na pravi način osetili svo njegovo mirisno bogatstvo. Potom bi o vinu razgovarali.
Jugoslovensko vinarstvo tako je dobilo vinopiju s negovanim ukusom. Andro je u međuvremenu postao vlasnik privatne vinarije i jedan od najpoznatijih hrvatskih vinara. S pravom bi se moglo reći „i šire“. Jedne godine Francuzi su njegov prošek svrstali među 50 najboljih desertnih vina na svetu, a plavac mali među stotinu najboljih svetskih crnih vina.
Žao mi je što moj dragi Mirko nije više u prilici da uživa u njima. Presvisnuo je u Splitu, u uverenju da je grad, u kome je tolikom broju njegovih mladih žitelja on čuo prvi plač, i njegov grad. Prevario se, ali to je već politika, a ovo je mesto za razgovor o vinu i ljudima koji ga vole.
Petar Samardžija
Foto: N. Stojanović, PIxabay
Izvor: Dnevnik