Vinske priče

Mandiceva rumenka

Mariniranje wine Pixabay

Prvi izlazak na vinsku scenu

Novosadjanin Bojan Mandić pronašao poslednje čokote prastare fruškogorske sorte, zapamćene pod imenom seduša i nakon desetogodišnjeg istraživačkog rada uspeo da je spasi od izumiranja. Doktorskom disertacijom o njoj, koju je brilijantno odbranio, dokazao je da je seduša autohtona fruškogorska sorta.

U saradnji sa međjunarodnim naučnim institiucijama utvrdio je da među hiljadama vinskih sorti koje se granaju u svetu ne postoji ni jedna koja ima isti genetski profil kao ona. Tako je s popriličnim zakašnjenjem, naša već zaboravljena loza, kad je bila već u dubokoj agoniji, upisana u svetsku „matičnu knjigu rodjenih” Vinis vinifera.

Među 57 poslednjih čokota, pronađenih u Banoštoru, u jednom malom privatnom vinogradu, bilo je i šest loza koje su bile bez ijednog od devet, ekonomski najopasnijih, virusa. Svih šest su registrovani kao zasebni klonovi, ali, na žalost, oni nemaju naše državljanstvo. Za sada su smešteni i čuvaju se u Italiji. Centar za poljoprivredna istraživanja Univerziteta u Bariju je njihova „sigurna kuća”. No, to je druga i tužnija priča. O nama!

Svima koji vole prirodu, posebno vino, evo nesto lepše. Reč o Bojanu Mandiću: baveći se sedušom, on je, uporedo, spašavao i jednu novostvorenu sortu, rođenu pre 33 godine, višegodišnjim radom selekcionara na oglednim poljima i u laboratorijama sremskokarlovačkog Instituta za vinogradarstvo i voćarstvo. Reč je o crnoj vinskoj sorti rumenika, dobijenoj ukrštanjem stare srpske autohtone sorte kadarke i, verovatno, još starijeg istarskog terana.

Rumenka je zvanično priznata davne 1982.godine. Poput leptira živela je samo jedan dan i kao većina drugih novostvorenih sorti, ponosom naše nauke, završila je u ampelografskoj kolekciji Instituta, u kojoj se čuva više od petsto sorti, skupljenih u zemlji i svetu. Drže se pod jednakim uslovima i na isti način. Broj čokota s kojima je zastupljen neki genotip (sorta) kreće se od pet, onih koji nisu od privrednog značaja, do najviše dvadeset koji su najperspektivniji. U „opštoj” oceni rumenike stoji: „Specifična sorta, ali ne verujemo da će se širiti".

Bojan Mandić je rumeniku, koja je godinama čamila u kolekciji, „usvojio” 2015. Godinu dana ranije, preko „svog” čoveka u Institutu, naručio je hiljadu kalemova i u proleće, 700 probranih, posadio u svoj vinograd. I, evo, pre nekoliko dana udario je slavinu u bure iz kog je poteklo vino iz prve berbe. Priznajem, prvi gutljaj očekivao sam nestrpljivo i sa uzuđenjem. Dobro sam ga „prožvakao”, kako bi ovlažio svaki delić usne sluzokože, polako progutao i kad sam izdahnuo kroz nos, otelo mi se:

– Bolje nego sam očekivao!

A očekivao sam mnogo! Verovao sam da su kreatori ove sorte, dobro zasukali rukave radeći na njoj u želji da svojim potomcima ostave u miraz nešto vredno i veliko. Poznajem svu trojicu i usuđujem se da tvrdim da se u dugoj istoriji srpskog vinarstva nikad do tada nisu, na jednom zajedničkom projektu okupila takva tri vinogradarsko-vinarska velikana: Dragi Milisavljević, Simo Lazić i Vlada Kovač.

Vino je tamne, rubinove boje, s ljubičastocrvenim nijansama. Prepoznatljivog je ukusa po kiselakstim višnjama i malinama, punog tela, šarmantno mlado i stasito, s velikim potencijalom koji se naslućuje. Visoku akoholnost, od blizu 15 maligana, savršeno pokriva njegova urođena svežina (kiselost), nasleđena od oca, koju prvo treba upoznati da bi je voleli i znali u njoj uživati.

Ovo je prvi izlazak rumenike na vinsku scenu. Mandić je jedini njen proizvodjač, a njegove količine su premale, da vino dočeka potvrdu šire publike. Iz prve berbe ponudiće jedva hiljadu buteljki, koje tek treba da budu napunjene.

Zanimljivo je da je rumenika po majci (kadarka) polusestra, godinu dana mladjeg, probusa od oca kaberne sovinjona. Obe sorte su čedo Instituta u Sremskim Karlovcima. Autori obeju su trojica pomenutih velikana selekcionara. I probus je najlepše godine mladosti proveo u kolekcionom nasadu, dok nije bio zapažen, a danas je najtraženije sremsko crno vino. Možda mu je pomoglo ime – probus, koje je muškog roda. Sestre su kod nas oduvek u drugom planu. Pa, makar bile bolje i pametnije od braće.

Ne bih se začudio da se to jednoga dana obistini i u ovom slučaju. U citiranju opšte ocene za rumeniku, obratite pažnju na ono „specifična”... Da bi se ona lakše razumela i čitala, treba malo bolje upoznati i njene roditelje, i majku kadarku i oca terana. O tome u sledećem nastavku.

Petar Samardžija

Izvor: Dnevnik

Foto: privatna arhiva, https://cevvin.rs/struktura-centra/centar-u-novom-sadu/, Pixabay