Plemenita biljka od pamtiveka
Knjige starostavne kažu da je vinova loza cvetala i donosila plodove još pre nego što je svet bio nastanjen. Pripada familiji Vitaceae, koja obuhvata 14 rodova i blizu 1000 vrsta. Vitis je jedan od 14, a deli se na dva podroda od kojih podrod Euvitis ima tri velike geografske grupe, koje se jasno razlikuju: Severnoameričke, istočnoazijske i evropsko-zapadnoazijske vrste.
Među severnoameričkim vrstama postoje one koje su otporne na filokseru, peronosporu, oidium i druge bolesti. Vrste iz druge grupe su osetljive na filokseru i na mnoge parazitne gljivice. Evropsko-zapadnoazijske vrste su otporne na kreč u zemljištu, dok su istočnoazijske osetljive.
Na evroazijskom kontinentu, tokom evolucije, formirale su se dve vrste, prvo Vitis sylvestri Gmel a zatim Vitis sylvestris L. Prirodna evolucija, tokom dugog vremena, stvorila je prvu Vitis syilvestris Gmel – šumsku lozu, od koje, je, na bazi spontanih mutacija i prirodnih ukrštanja, uz učešće čoveka, nastala baštenska ili pitoma loza. Ona se po morfološkim i biološkim osobinama toliko razlikuje od svog pretka šumske loze da je poznati botaničar Karl Linne, s pravom, u sistematici uzdigao na rang posebne vrste a imenom Vitis vinifera L. (cit, Kozma 1991). U mnogim karakteristikama ove dve vrste se razlikuju: V. syilvestris ima uglavnom sitnije listove, sitnije grozdove i jednodomne biljke, funkcionalno ženske, odnosno funkcionalno muške. Bobice V.sylvestrisa su uglavnom okrugle, većinom crne, bogate bojenim materijama, retko bele, jako kisele. Zajedničko im je da su osteljive na filokseru i na gljivične bolesti, a otporne na kreč u zemljištu. Vrlo dobro se ožiljavaju.
Šumska loza danas nema praktičnog značaja, osnova savremenog vinogradarstva i vinarstva je Vitis vinifera. Zovu je i evropska loza, mnogi kažu i plemenita. Poreklom je vrlo verovatno sa južnog Kavkaza. Kao divlja povijuša raste u svim umerenim umerenotoplim krajevima Evrope, Severne Afrike, čak i u nekim predelima Azije. S Kavkaza je doneta u Egipat, pa u Grčku, na Balkan, Italiju...
Poreklo vinove loze gubi se u dalekim vremenima preistorije. Ona je bila odlučujući faktor za prelazak skitačkog života nomada u naseljavanje. Da bi se gajila loza, negovala, branila od iznenadnih mrazeva, skupljali njeni plodovi, neophodno je bilo podići šatore na nekom mestu. Posle izvesnog vremena, napustivši šator koji je stvarao osećaj nestalnosti, privremenosti, čovek je sebi sagradio solidniji dom od kamena i drveta. I nesvestan toga kako je pustio korene u zemlju koja ga je hranila, a on ju je obrađivao, voleo i brinuo se o njoj.
Uzgajanje vinove loze počelo je između Crnog i Kaspijskog mora. Odatle se ona širila u tri pravca: prema istoku do Indije, prema jugu do Palestine i Egipta i prema zapadu preko južnog dela Rusije do Balkanskog poluostrva. Morskim putevima na feničanskim brodovima stizala je i dalje – do obala Crnog, Sredozemnog i Jadranskog mora.
Kultura vinove loze vrlo je stara. U Zakavkazju, Maloj Aziji, Iranu i Mesopotamiji potiče od pre 9000 godina. Pouzdani podaci o kulturi loze u Eguptu stari su više od 6000 godina. Postupke njenog gajenja, berbi i prerade grožđa, te čuvanje vina pokazuje egipatsko zidno slikarstvo u grobovima faraona i hramovima. O tome govore i hijeroglifski tekstovi. Oko 3500 godina pre nove ere vinogradarstvo Mesopotamije bilo je već razvijeno. Feničani su u raznim krajevima osnivali svoje kolonije i u njima zasnivali vinograde.
Vino je čoveku bilo oduvek jedan od najdragocenijih darova. Naučio je da ono leči od umora, jača oslabelo telo i duh, brani od hladnoće, dobar je nesebičan prijatelj tokom dugih mračnih večeri. U njemu je otkrio hranu čija je vrlina da starenjem ništa ne gubi već postaje bolja i ukusnija. Za vino je izrađivao posuđe od terakote, zatim, postepeno i amfore, da bi ga u njima držao i prenosio, levke da bi ih točio i pehare, sve tanje i skupocenije, da bi ga pio.
Otkriće vina vremenom će se sve više potvrđivati kao jedna od najvažnijih pojava u civilizaciji. Ona i loza cvetaće uporedo. (Nastaviće se)
Petar Samardžija
Izvor: Dnevnik.rs
Foto: N. Stojanović, Pixabay