Vinske priče

Šećer i vino

Mariniranje sugar by Bruno Germany Pixabay

Kako je Crvenka zasladila Dalmaciju

Uvek sam voleo da putujem, u daleke krajeve posebno. Nema te izloacije koja me u tome može sprečiti i koja se ne može kršiti, nekažnjeno. Činio sam to već mesec dana, gotovo svakodnevno. Nisam to radio krišom, ali niko to nije ni primetio. Da nije toga ne bi bilo ni ove kolumne. Evo, danas sam osvanuo u splitskoj Severnoj luci. Gost sam najvećeg dalmatinskog trgovačkog preduzeća „Dalma“, snabdevača hranom i pićem čitave jadranske obale i ostrva. Nema ni najmanjeg naselja bez njihovog dućana.

Razgovaram sa generalnim direktorom Špirom Gizdićem. Subota je, pre podne, polovina jula, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Stari smo prijatelji, kolege po strucu, zbližili smo se za vreme postdiplomskih studija na Agronomskom fakultetu u Zagrebu. Ispisnici. Subota nam je bila najzgodniji dan za ljudikanje. Zbližilo nas je i to što smo obojica bili „vlaji“ – tako Splićani podrugljivo zovu sve one iz dalmatinske zagore iz čijih mesta se ne vidi more.

Ovog subotnjeg susreta sećam se i zbog priče koja sledi.

Dok smo ispijali jutarnju kafu, Špira je zvao, i poduže su razgovarali, direktor velike vojvođanske šećerane u Crvenki. Stari su poznanici i veliki poslovni partneri. Nudio je šećer. Te godine imali su setvu na rekordnim površinama i, kako je rekao, vremenske prilike su joj bile naklonjene i repa je obećavala veliki rod, kampanja prerade slatkog korena samo što nije, a zalihe prošlogodišnjeg roda još čekaju kupce, skladišta su puna. Računa i na Dalmu.

„I moji magacini su dupke puni, a tražnje ni odkud“, odgovorio mu je Gizdić. „Ali videću, pokušaću nešto, obećavam ti i javiću ti se za koji dan, dragi prijatelju.

Lep gest pistojnosti, uobičajen u poslovnim razgovorima kad nekog hoćeš elegantno da se rešiš, pomislio sam tog časa.

Direktor Špiro, međutim, nije mislio tako.

Prvog radnog dana, pozvao je predsednika radničke kontrole, koga nisu slučajno u kolektivu zvali „interni sup“. Rekao mu je da za sutra pozove sve poslovođe Dalme koji su proteklih godinu dana kažnjavani zbog nesavesnog poslovanja, raznoraznih malverzacija, prevara i krađi. Na spisku su bila 94 grešnika. Svi su pozvani i svi su došli. Predosećali su da se radi o nečem ozbiljnom, čim ih generalni zove na razgovor to nije „bez vraga“. Jutro su dočekali posle neprospavane noći, plašeći se i razmišljajući zbog kojeg greha su pozvani. Kao u onome vicu u kome kad Crnogorac dođe kući prvo ženi udari šamar i ne govori joj ništa, setiće se ona već zašto.

Uplašene radnike direktor je dočekivao raspoložen, veseo, sa svakim se prijateljski rukovao, pitao za zdravlje, mnoge je poznavao lično, pitao za roditelje, žene, decu... I sastanak je počeo u prijateljskoj, opuštenoj i drugarskoj atmosferi. Uz kafu i konjak, obratio im se gotovo očinski. Naravno, nije propustio da im kaže zašto je baš njih zvao, podsetio ih je na propuste kojih je bilo u njihovom radu i onda im u „velikom poverenju“ rekao da mu je javljeno da će uskoro doći do enormnog poskupljenja šećera, pa želi da im na vreme skrene pažnju da se čuvaju da ne upadnu u bilo kakve malverzacije oko toga. Da će i kontrole biti velike i kazne nemilosrdne.

Sastanak je završio u veselju i da je potrajao još samo desetak minuta čula bi se pesma, pričao mi je kasnije Špiro.

Naredna dva dana šećer je iz magacina Dalme danonoćno prevožen svim raspoloživim sredstvima transporta: privatnim automobilima, kamionima, traktorskim prikolicama, železnicom, brodovima i trajektima. Dalmacija u svojoj povesti, dužoj od dva milenijuma, nikad nije bila slađa. U kristalu i kockama cukar je dospeo u sve njene krajeve.

„Sa zadovoljstvom sam pozvao prijatelja u fabrici šećera u Crvenki i rekao da u mojim magacinima više nema ni kocke šećera. Nisu mi u prvi mah poverovali. U roku od sat vremena dva puta su me zvali kako bi se uverili da se ne radi ni o kakvoj šali.“

Znam dragi moji čitaoci, upitaćete se kakve veze ova priča ima s našom kolumnom o vinu. Ima, ima, i te kako ima. Uveren sam da među mnogim starijim čitaocima ima bezbroj onih koji su deo ovog šećera popili pod imenom roko, jure, dalmatinsko bilo i sl. uživajući na nekoj od dalmatinskih plaža i letovališta u vreme „dok je bog hodao po zemlji“. (nastaviće se)

Petar Samrdžija

Foto: N. Stojanović, Pixabay

Izvor: Dnevnik