Kevendinka

Naše vinsko tržište je u znaku paradoksa, do sada nepoznatog: vina vrhunskih sorti, priznata i nagrađivana, trče za potrošačima, a ljubitelji vina jure za starim, autohtonim, koje su naša vinogradarska nauka i struka odbacile kao neperspektivne: portugizac, prokupac, ezerjo, kevedinka, kreacer, buvije... Poslednjih pedest godina velika vinogradarska imanja podizala su svoje plantažne vinograde najpoznatijim svetskim kultivarima, a brigu o našim ranijim sortama prepustila su privatnicima. I dogodilo se upravo ono što moglo i očekivati: ljubitelji vina zasitili su se skučenog izbora, koji se svodi na šardone, sovinjon, rizlinge, kaberne sovinjon, merlo i crni burgundac, i poželeli vina u kojima su uživali u prošlosti.

Kevedinka, na primer, gotovo da je postala anonimno vino. Zovu je još i crvena dinka i crvena ružica. Gaji se u Mađarskoj, Rumuniji i kod nas, najviše na subotičkohorgoškoj peščari. U Mađarskoj zauzima prvo mesto među belim sortama. Rođena je na pesku između Dunava i Tise. Sorta je visoke biološke vrednosti. Najviše joj odgovara lako, peskovito zemljište. Prikladna je za poluaridnu kontinentalnu klimu sa sunčanom jeseni, zbog kasnog dozrevanja. Dobro podnosi i kraća kišna razdoblja u vreme zrenja. Rodnost joj je velika i redovita, pojedinih godina i do dva vagona po hektaru. Nakuplja 16-20 odsto šećera (izuzetno povoljnih godina i više) i 5-8 grama kiselina po litri.

U potrazi za vinom ove sorte pomogao nam je (tadašnji) direktor Turističke organizacije „Palić-Ludoš” Dragan Miljković. U malom podrumu Ferenca Šinka na Paliću uživali smo u kevedinki, kojoj je teško naći mane. Vino je ljupko i lako, sa oko 11 posto alkohola.

Specifične je arome, što joj je jedna od glavnih vrlina, mada bi ona, po nekim autorima, trebalo da bude neutralna. S lepim je kiselinama, pitka i harmonična. Po rečima domaćina, velika mana tog vina je što ga nema dovoljno, a potražnja je ogromna. Kavedinka je na Paliću nezamenljiv pratilac ovčijih paprikaša, ribljih čorbi i pečene jaretine.

Petar Samardžija

Foto: Pixabay, Nikola  Stojanović