U POSETI ERDUTSKIM VINOGRADIMA I deo

Erdutski vinogradi su smešteni uz Dunav na blagim padinama Daljske planine na nadmorskoj visini od 130 do 190 metara na nanosima lesa nagnutim prema jugu. Reklo bi se skoro idealnim uslovima za negovanje njenog veličnastva – loze. Ovo je i najveći plantažni vinograd u Hrvatskoj u jednom komadu. Prostire se na 470 hektara na kojima 75 procenata dominiraju bele sorte, pre svega graševina, a potom je slede šardone, pino sivi, traminac i rajnski rizling. No, gaje se ovde na ostatku površine i sorte crnog grožđa kao što je kaberne sovinjon, merlo kaberne frank, frankovka, cvajgelt...

Ovde smo bili u poseti kao novinari FIJET-Srbija zahvaljujući našem domaćinu Parku prirode Kopački rit. Domaćini iz vinarije Erdutski vinogradi d.o.o. dobordošlicu su nam poželeli sa stilom – penušavo vino Meandar i jagode. Prema rečima enologa Damira Risaka penušac je napravljen od dve sorte vina po klasičnoj šampanjskoj metodi (fermentacija u boci) i to od šardonea i pino noara, koji je rađen po tehnologiji belih vina.

Golicanje nepca penušavim vinom je bilo dobar uvod u zanimljivu i bogatu istoriju ove vinarije koja se vezuje za početak XVIII veka, za godinu 1730. kada se gradio Stari podrum, koji je ujedno i najstariji vinski podrum u Erdutskom vinogorju. Zanimljiv je i natpis koji osim godine kada je sagrađen tu stoji:

„Čistu savest čisto vino
ne želimo si bratjo ino
jer u sreći i u bedi
ovo dvoje mnogo vredi“

Njegov prvi vlasnik je bio palatin Ivan Palfi, najviši državni velikodostojnik u Budimpešti. Prodao ga je plemićkoj porodici Adamović Čepinski. Erdutsko vlastelinstvo, a samim tim i vinarija, gotovo je vek i po bila vezana uz porodicu Adamović i njihove naslednike Čeh. Današnji reprezentativni izgled ovo imanje dobija sredinom XIX veka kada je naslednica Fani Adamović Čepinska odlučila da se trajno nastani u Erdutu (pre je živela u Čepinu). Dvorac u Erdutu tada postaje i mesto života uglednog privrednika, velikog župana, ministra, komornika i carskog savetnika, njenog muža Ervina plemenitog Čeha. Upravo za taj Stari podrum je vezana zanimljiva priča o Ervinu, koji, osim što je bio ugledan i sposoban privrednik, veliki župan i sve ostalo... je bio i strastveni kartaroš i vinoljubac.

– U Starom podrumu izgradio je pet uzidanih velikih bačvi koje su iznutra bile obložene Žolnai keramikom. Sve su bile u funkciji osim jedne, a u njoj je Ervin uredio prostor za kartanje. Sluge bi pomogle da se on i društvo unutra udobno smeste. Supruzi Faniki bi rekao da je poslom u Pešti, a u stvari pre tog „puta“ on bi napisao nekoliko pisma koje bi poslao svom sekretaru u Peštu, koji bi ih potom slao supruzi u Erdut. U njima se Ervin žalio da je ophrvan državnim poslovima, a on bi, u stvari, sve vreme bio na imanju pio i kartao se – otkrio nam je istoričar Hrvoje Pavić.

Iz Starog podruma domaćini nas vode kroz pergolu (klanter) od vinove loze ka mestu sa koga puca pogled na Dunav. Tu uživamo u hrskavim „lizalicama“ od sira i vinu od sivog pinoa. Pogled nam pada na kulu i saznajemo da je podignuta za vreme turskih osvajanja, a da ju je obnovio Ervin, koji je tu uživao u njemu omiljenim životnim radostima, jer ga nova supruga u tome nije ni sprečavala, pa nije bilo potrebe da se krije u bačvi. Kulu je zub vremena počeo da „grize“, ali je urađen projekat za njenu obnovu i uskoro se kreće u njeno renoviranje. Pored raznih priča saznajemo i kako je nastao prvi špricer. Njemu je „kumovao“ niko drugi do car Franjo Josip I koji je Ervina plemenitog Čeha imenovo za svog tajnog savetnika. No ta vest ga je zatekla dobrano mamurnog, a tako se pred cara ne ide...

– Nema veće časti u Carstvu, ali dobivši je naš Ervin je ne samo nesrećan, nego i strašno ljut, jer ga je zatekla posle dugog uživanja u vinu. Treba doći pred cara, ali nikako mamuran i s glavoboljom. Setio se soda vode! Naime, tada se verovalo da je soda voda delotvorna kod glavobolje zbog svojih čudotvornih mehurića, a njegova pokojna Fanika, koja je bila iznimno bolešljive prirode, glavobolje je lečila baš soda vodom! I Ervin šalje sluškinju da pronađe taj sifon sode koji je preostao od Fanike, naspe pola čaše erdutske graševine, a drugu polovinu napuni soda vodom. Mamurluk i glavobolja su nestali dok je stigao do Beča, a legenda dalje kaže da se upravo s ovoga mesta erdutski špricer raširio celim Podunavljem – uputio nas je istoričar Hrvoje Pavić.

Tu nije bio kraj dobrim pričama i našim iznenađenjima, ali taj deo ostavljamo za sledeći nastavak.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: V. Jovanović, Mariniranje, wikipedia, fotoFacebook