Vionje

O vionjeu (fr. viognier) se kod nas zna veoma malo, gotovo, pa, ništa. U našoj literaturi se ne spominje, a što je još zanimljivije, sve do nedavno o njemu se malo govorilo i pisalo i u Francuskoj, u kojoj je od davnina smatran za biser doline Rone. Listao sam mnoge stručne knjige, enciklopedije, rečnike, kataloge i popularnu literaturu na francuskom, ali sam o vionjeu nalazio samo po neki redak, tek toliko da se spomene.

Njeno poreklo i dalje je zagonetno, mada se ubraja u francuske sorte. Dosta istoričara i ampelografa veruju da ju je iz Dalmacije u dolinu Rone, u Francuskoj, doneo rimski imperator Probus, koji je u trećem veku podsticao širenje vinove loze širom imperije. Postoji teza i da su je u ovaj kraj Francuske, još ranije, doneli Grci sa obala Crnog mora. Poreklo ove sorte, međutim, i dalje je zagonetno. A postoji i teorija da je vionje autentična sorta ovog podneblja koja ima genetske veze sa divljom sortom vinove loze koja se još uvek može naći na rečnim padinama u dolini Rone.

Moj prvi susret sa sortom bio je pre petnaestak godina. Kupio sam francusko vino Ameline tajne (Amelie les Secrets). Privuklo me je lepotom svoje etikete, sa crtežom tri nežna raznobojna cveta. Na kontraetiketi je pisalo da se radi o vinu Borisa Kovača, sina mog prijatelja i kolege sa studija Vladimira, vinskog stručnjaka poznatijeg u Francuskoj i svetu nego kod nas. Ameline tajne nosi ime po Borisovoj ćerkici, koja je i nacrtala etiketu. Vino je kupaža šardonea i vionjea, u to vreme, veoma pomodne sorte, kako mi je pričao Boris. A sve do pod kraj prošlog veka, bila je samo ekskluzivna loza severnog toka reke Rone.

Pre pedeset godina u oblasti Kondrio bilo je samo 30 hektara vinograda. Vionje je bio pred izumiranjem. Dogodilo se nešto, kao i kod nas na subotičko-horgoškoj peščari: napušteni su vinogradi, a šireno voćarstvo. Vinovu lozu u Kondriu zamenile su kajsije a na Paliću jabuke. Kilogram ovog kajsija, kako je zabeleženo koštao je tada sedam franaka, a boca vionjea samo franak i po. Loza u Kondriu je brzo napuštena. Godine 1970. pod vinovom lozom bilo je još samo 10 hektara.

Napuštanje vionjea objašnjava se i njegovom malom rodnošću: dve do tri hiljade litara po hektaru. Kao i teškoćom rada na terasama i orjentacija vinogradarstva na ravnice, plodnija polja i veće prinose. Osamdesetih godina prošlog veka, u svetu počinje da raste interes za ovu sortu, pre svega u Južnoj Africi, Australiji, Kaliforniji, pa i na jugu Francuske. Zasluga je to i čuvenog vinskog maga Roberta Parkera koji jednom ronskom vionjeu daje vrlo visoke ocene.

Odlučujuća je, ipak, bila mala vinarija Šato Grije (Chateau Grillet), poznata još u 18. veku. To je jedina vinarija u svetu koja ima sopstvenu oznaku geografskog porekla. A čitava apleacija se sastoji od svega 3,8 hektara koji su u njenom vlasništvu. U Francuskoj to zovu i „monopol“. Njen vionje spada među najskuplje na svetu.

Generalno vionje nakuplja mnogo šećera, pa ima i visok sadržaj alkohola. Visok procenat fenola u mekanoj pokožici u grožđu, daje ukusu uljnost i kremastost. Od cvetno-voćnih aroma tokom odležavanja u hrastovini primat dobijaju voćne: breskva, kajsija, dinja i jabuka. Od cvetnih u prvom planu su ljubičica, jasmin i bagrem. Zanimljivo je da se u ovom vinu može prepoznati i miris pokošene trave, čest kod sovinjon blana. Od hrastovog bureta stiče miris vanile, dima, tosta i putera.

Vionje spada u najskuplja svetska bela vina, nikad nije ispod 50 evra, a najčešće oko stotinu.

Zanimljivo je da je ova loza zasađena na Fruškoj gori, ali o tome u narednoj priči.

Petar Samardžija

Foto: http://chateau-grillet.com/en/galerie, Nikola Stojanović