Vinske priče

Miris pampura

Miris pampura

Plutani čep, konačno, je postao zamenljiv, ali samo tehnološki. Još ne i psihološki. Za većinu enofila, on je i dalje svetinja. I pored svih njegovih mana i nedostataka. Kako drugačije objasniti vernost čepovima, među kojima je 5 do 8 posto lošeg kvaliteta, najčešćim krivcima za vina za koja se kaže da su „povukla na čep“. Taj postotak kod naših vina, sigurno, je i mnogo veći, s obzirom da se naši vinari zbog velike skupoće plute, opredeljuju za jeftinije čepove. Neprihvatanje najnovijih rešenja razumljivo je kad se zna da pluta čoveku služi vekovima i da do najnovijih vremena nije imala dostojnu zamenu.

Plutani čepovi proizvode se od kore hrasta plutnjaka Quercus suber. Prvi podaci o tome potiču još iz šestog veka pre nove ere, kad su neki mediteranski narodi korisrili plutu za zatvaranje zemljanih ćupova (amfora). Zapisi o tome postoje iz antičkih vremena. U novije doba značaj plute u vinarstvu vezuje se za Dom(enika) Perinjona (Domenice Perignon) koji je zahvaljujući njegovoj pravilnoj primeni uspeo da proizvede penušavo vino, čuveni šampanjac.

Trgovina plutanim čepovima datira od početka 17. veka. Najveći proizvođači plute su u mediteranskoj zoni. Najveći je Portugal sa proizvodnjom blizu 200.000 tona. Slede Španija (70.000 t), Alžir (45.000 t), Italija (21.000 t), Maroko (20.000 t), Francuska (10.000 t) i Tunis (7.000 t). S hrasta plutnjaka skida se kora kad stablo dostigne debljinu od 80 cm, a to je u dobi od 25 do 30 godina. Ogoljeno stablo obnovi koru za oko devet godina.

Dobijena pluta ima specifičnu težinu od 0,12 do 0,20, nepromočiva je, fleksibilna, izdržljiva je na težinu, prijanja i ima najbolji koeficijent širenja. To su samo neke od karakteristika plute, koje su njene čepove toliko vremena činile nezamenljivim. Ne može se reći idealnim, jer se u narodu odavno čuje da je neko vino „povuklo na čep“

Ta primedba najčešće se čuje za vina čiji se čep sasušio usled čega dolazi do procesa oksidacije u boci, prodiranjem većih količina vazduha, odnosno kiseonika u vino. Takva vina imaju ustajali miris suve plute, plesni i starog papira, a završnica im je izrazito suva, krajnji ukus bez imalo voćnosti. Ovo je posledica nepravilnog čuvanja vina i potpuno suv čep je pouzdan znak da i sa vinom u boci nešto nije u redu.

Tvrdnja da čep ne bi trebalo da bude natopljen vinom je apsurdna. To se podrazumeva. Zato se boce drže u horizontalnom položaju. Čuvane tako uz određenu vlažnost i temeraturu prostorije, čep za godinu dana može da se natopi vinom svega par milimetara. Prvo njihovo menjanje (rekondicioniranje) u bocama arhivskih vina, u podrumskim uslovima, obavlja se i kontroliše tek posle 15 do 20 godina. Uz napomenu, da su buteljke namenjene za čuvanje decenijama, s čepovima dužine oko 5 cm i napravljenim od najbolje plute.

Nažalost, sve češće, miris papmura u bocu može da stigne i sa čepovima najboljeg i najprivlačnijeg izgleda; sa gljivicom koja je u njihovoj unutrašnjosti, nevidljiva. O tome u nastavku naredne nedelje.

Petar Samardžija

Foto: N. Stojanović, Pixabay