Slatka epizoda
U prethodnoj priči, videli ste kako direktor splitske „Dalme“ Špiro Gizdić uspeva da rasproda i isprazni svoja ogromna skladišta puna šećera, da bi pomogao šećerani u Crvenki, da se pred kampanju prerade slatkog korena, reši velikih zaliha i osigura prostor za novu proizvodnju.
Način na koji je to uradio i smislio, rekli bi Splićani može samo „vlaj“, kako oni zovu sve one koji su rođeni u dalmatinskoj zagori odakle se ne vidi more. Špiro je bio vlaj, svršeni agronom, ali sa mozgom trgovca. To što je on, na brzinu, tokom telefonskog razgovora s direktorom šećerane u Crvenki, smislio, svaki Splićanin bi vam rekao da je to „vlaška furbarija“. Nјima je to nepojmlјivo, jednostavno, njihov mozak nije tako naštimovan.
Moja priča o šećeru odigrala se sedamdsetih godina, pre gotovo pola veka. To je vreme kritikovanja vina u čitavoj Jugoslaviji. Od grožđa iz jedne berbe, prave se vina prve, druge, treće, pa čak i četvrte generacije. Ona se u Srbiji masovno koriste za destilaciju i dobijanje rakija, raznih jakih pića, brendija, vinjaka...
Jugoslovenskim vinogradarima više nije važno koliko imaju čokota vinove loze. Župom se tada pevalo: „Oj, Ćuprijo veliko ti hvala, ti si nama elektriku dala“. Vlast u Srbiji nije branila krivotvorenje, a falsifikovana vina imala su prodaju za destilaciju. Vinogradar više ne mora „da kosu reže i vinograd veže“ i vinogradarstvo naglo posrće, bez izgleda da se ikada potpuno ispravi.
Slična situacija je i u Dalmaciji. Vinograda je sve manje, a vina sve više. I tamo, u podrumima vri cele godine. Sećam se, kad sam leti u jednoj konobi u Kaštelima tražio vino, podrumar mi je rekao: „Nemam, ali dođite sutra, biće mladog“. Masovna proizvodnja vina u Dalmaciji bila je namenjena više potrebama turista, a manje za dobijanje žestokih pića.
Da ne grešim dušu, oni s negovanijim nepcem i dublјim džepom mogli su moru da biraju između dingača, postupa, babića, farosa, pošipa, maraštine, debita, malvazije i čitavog niza vrhunskih, zakonom zaštićenih vina. Sve po bagatelnim cenama u odnosu na vina istog kvaliteta u svetu. Ali jure, bepo, roko, dalmatinska bela i crna i bezbroj onih bez imena, domovine i porekla, bila su u većini. Kako mi, jednom prilikom, reče poznati reporter zagrebačkog „Vjesnika“ Ivo Braut: „Ne nabavimo li zakonom zaštićenu bocu, ko zna hoćemo li na moru okusiti gutlјaj dobra vina. Vinogradari već i sami piju svoj pićot i delanec“. Da nema erzaca (nadoknade) na bazi šećera ne bismo imali šta popiti.
Duž jadranske obale i na ostrvima, kao uostalom, i svim drugim turističkim krajevima u zemlјi, najviše su točena domaća, bezimena vina, tzv, „palestinci“, što će reći bez državlјanstva. Vojvođanske šećerane su u tim vremenima radile u tri smene. Kako je tada objavila beogradska „Ekonomska politika“, ozbilјni časopis, kome se verovalo, na ostrvu Hvaru, jedne godine, po zvaničnoj statistici, potošeno je više šećera nego u milionskom Beogradu. Neka to bude i objašnjenje samouverenosti s kojom je direktor najveće trgovačke kuće na obali „Dalma“ ulazio u trgovinu s šećeranom iz Crvenke.
Veliki potrošači šećera bile su i velike i male vinarije. Ali posredno. Kupovali su ga od vinogradara i zadruga, kao – grožđe! Znao sam zadružne vinarije kojima su selјaci prodavali deo svog grožđa, ali i na tone šećera. Knjigovotsveno sve je evidentirano kao grožđe. To im je trebalo zbog inspekcije: u vinarije je po papirima ulazilo samo grožđe!
Krivotvorenju upotrebom šećera, doprinosio je i zakon o vinu. On je dozvolјavao da se u godinama nepovolјnim za dozrevanje grožđa, slador u širi povećava dodavanjem do 3,8 kilograma saharoze na 100 litara.
Ova mogućnost masovno je korišćena i zloupotreblјavana. Vinogradari su rezidbom forsirali veliki rod koji čokoti ni u najpovolјnijim godinama nisu uspevali da ostvare. Šećer je u našem vinarstvu odigrao veliku ulogu. Vinari mu se nisu dostojno odužili: na etikete, pored grozda, nisu stavlјali i šećernu repu.
Petar Samardžija
Foto: Pixabay, M. Jablanov
Izvor: Dnevnik