Vinske priče

Dingač

Dingač

Poznati novosadski ugostitelј pitao me je svojevremeno koje je to strano vino koje bi obavezno morao da ima na svojoj vinskoj karti. Bez razmišlјanja odgovorio sam mu: dingač. Uz objašnjenje da je reč o svetskom velikanu, o kojem ne treba trošiti mnogo reči, dobro je poznat većini naših lјubitelјa pravog pića. U vreme velike Jugoslavije važio je za kralјa vina, a danas je najlepša vizitkarta Hrvatske, njen reprezent u međunarodnoj diplomatiji.

Svaka priča o hrvatskom vinarstvu počinje od plavca malog, dalmatinske sorte vinove loze koja se uzgaja na uskom obalnom području od Konavla do Primoštena, na poluostrvu Pelјešcu i ostrvima Mlјetu, Lastovu, Korčuli, Visu, Hvaru i Braču. U njegovoj porodici sve čuvenih i kvalitetnih vina, najstariji i najpoznatiji je svakako dingač, koji rađa na ograničenom i zaštićenom području Dingač.

Dingač je smešten na južnim padinama srednjeg dela poluostrva Pelјešac i zauzima samo južne, odnosno jugozapadne ekspozicije, ekspozicije uz more.Tu, na tom malom, okom preglednom prostoru, dogodio se savršen susret četiri najvažnija elementa za nastajanje najglasovitijih vina: kvalitetne sorte loze, tla koje vinu daje plemenitost i osobnost, neba koje grozdovima podelјuje sunce i plјuskove, i čoveka koji neguje vinovu lozu i njene plodove umešno pretvara u vino.

Plavac mali, loza krša i škrtih terena, poznata po svojoj otpornosti na bolesti, našla je u divlјini i lepoti Dingača svoj pravi dom. Ko zna, možda je ova sorta, koja ne podnosi plodna polјa, rođena baš ovde u ovoj surovosti, na ovim nepristupačnim kamenim terenima, koji se obrušavaju u more, ponegde uz nagib i do 70 stepeni.

Imao sam sreće da mnoge dane provedem družeći se s vinogradarima i vinarima ovog razuzdanog delića Mediterana u čije vino je pretočeno njegovo zlatno sunce i azurno more. Dingač vinarije „Dingač“ u Potomju je prvo jugoslovensko vino koje je zakonom zaštićeno, još 1961. godine. Po tom rešenju, to je vino tamnocrvene do lјubičaste boje, razvijenog, izrazitog i karakterističnog mirisa, a ukus mu je tipičan, pun, neznatno slatkast, trpkast, svež i harmoničan.

S vremenom je došlo do promena u tehnologiji njegove proizvodnje u saradnji s naukom, pa današnji dingač ima niži ekstrakt i nešto manje alkohola od ranije minimalnih 15 odsto. Probao sam ono iz 2005. sa 14,3 alkohola i s ostatkom više od četiri grama šećera. Za njegov opis trebalo bi bure reči, zato mi preostaje jedino da ga prepoučim svima koji žele da na trenutak uživaju u čarima juga.

Petar Samadžija

Foto: N. Stojanović, M. Jablanov, Pixabay