Kraljica Župe
Kad neko spomene vino tamnjaniku, prvo pomislim na Milorada Miću Minića, isto kao što, kad neko pomene njegovo ime, odmah pomislim na tamnjaniku. Kada su drugi u vinorodnoj Župi sadili nove, moderne evropske sorte, on je, kao četvrti izdanak čuvene porodice Minić, na svom imanju u selu Tržac, nekadašnjem metohu manastira Drenča, ostao veran tamnjanici, uz koju je odrastao.
Sadio je, međutim, drugačije: u širokom špaliru, kako bi mašine mogle da obave najteže poslove, a da rukama ostane ono najlepše – berba grozdova tamnjanike. Nije mario na to što su je kao sortu svi otpisali kao neperspektivnu, čak je i naša nauka i struka tvrdila da je treba prepustiti zaboravu.
– Činjenica je – kaže Mića – da je ta stara sorta, kraljica Župe u prošlosti, osetljiva na bolesti i da zahteva mnogo truda, možda i dvostruko više od nekih drugih, ali ona zato uzvraća neponovljivom lepotom. Njeno raskošno vino nije slučajno na srcu Župljana. Ukus mu je specifičan, trpak, a miris na tamnjan i bosiljak – na porodične svečanosti.
Reč je o staroj sorti, starijoj, po nekima, od 2.000 godina. Rasprostranjena je u svim vinorodnim zemljama, a najviše u Francuskoj. U Župi je drže za našu autohtonu sortu: pod našim nebom se odomaćila i poprimila mnogo toga što je razlikuje od njenih predaka. Nažalost, još je neistražena, njenim mogućnostima kod nas se niko nikada nije dublje bavio.
Kada je pre dvadesetak godina sadio njene prve čokote, Minić je u našoj literaturi jedva nalazio po nekoliko redaka o njoj. Danas je to sorta, koja, pre svega zahvaljujući njemu, doživljava svoju pravu promociju. Njeno vino se nagrađuje i traži. Mićinim putem krenuli su i mnogi drugi vinogradari.
Posle „vinske carice”, čijim imenom je želeo da kaže šta su o njoj mislili njegovi preci, i tamnjanikom neobičnog imena „stota suza”, ovaj dobroćudni srpski domaćin pokazao je, bolje rečeno – dokazao, da ova sorta, juče osuđena na smrt, može isto tako uspešno da se nosi s barikom kao i najpoznatije bele sorte na svetu, šardone i sovinjon.
Godinama je gledao i slušao, putujući po svetu, o čuvenim vinima kasnih berbi i tim predikatom upravo je okitio svoju tamnjaniku. Na čokotima izloženim suncu i povetarcima, grožđe je, umesto sredinom oktobra, brao 3. decembra. Širomer nije mogao da izmeri koliko je sladora bilo u njemu. Tiha, spontana fermentacija trajala je sve do 2. avgusta, u malim hrastovim, već korišćenim burićima. Dobijeno je vino sa 16,3 odsto alkohola i 40 grama neprevrelog šećera po litru. To je vrhunac koji je tamnjanika ikada dala kod nas i može se porediti s njenom najčuvenijom desertnom sabraćom u svetu.
Ima jedinstven muskatni miris, izražene voćne note i lepe kiseline, koje joj garantuju dug život. Pravi izbor za poslednje vino u jednom svečanom obroku!
Petar Samardžija
Foto: N. Stojanović, https://www.vinskakucaminica.com/