Vinske priče

O težaku, magarcu i lozi

Mariniranje donkey-by babaric78 Pixabay

Pohvale tovaru

Otvarajući buteljku dingača, koju mi je ovih dana poslao jedan stari znanac i prijatelj s najvećeg dalmatinskog poluostrva Pelješca, setio sam se mnogih zgoda i dragih prijatelja, od kojih je većina njih već odavno otišla na onaj svet. Jedan od njih je Mate Cibilić, dugogodišnji direktor poljoprivredne zadruge „Dingač“ u Potomju. Pamtim njegove reči izgovorene pre pola veka u velikom zadružnom podrumu, u dane berbi grožđa: „Dalmaciju nisu odhranile ni masline ni riba, nego – tovar!“

Tovar u Dalmaciji kažu za magarca. Ređe i kenjac. Imala ga je svaka težačka kuća, samo one pobolje držale su konjića, poneka i kar, bolje rečeno karić (mala zaprežna kola). Uprtivši ga svim potrebnim alatima za rad, vodom, bevandom i drugim potrebštinama, težak je izjutra, zalada, odlazio u polje, a uveče se vraćao kući. Osim tovara, svak je imao i pasa, kao čuvara, da zalaje, ako mu ko dođe dok on prispava ispod smokve.

Tovar i čovek, s njim, najčešće i na njemu, stizali su do čokota i negovali ih i na padinama i terasama do kojih ni neprijateljska vojska sa svojim ubojitim oružijem nije uspevala. Na taj trud i znoj, loza je uzvraćala grožđem i vinom, istina, u malim količinama, ali kakvoćom koja je plaćena i tražena poput pravih dragocenosti.

Tih slika tovara i težaka spominju se još samo najstariji žitelji Dalmacije. Ostale su, srećom, opisane u tekstovima Marka Uvodića i njegovog naslednika Miljenka Smoje.

Cibilić je svoju pohvalu tovaru potvrđivao crnim vinom dingač, koje nosi ime po potesu Dingač, na kome se bere plavac mali iz kojeg se ono cedi.

Reč je o autohtonoj dalmatinskoj sorti koja se uzgaja na uskom obalnom području Jadrana, od Konavla do Primoštena, uključujući i ostrva Mljet, Lastovo, Korčula, Vis, Hvar i Brač. Potes Dingač je na južnim padinama srednjeg dela poluostrva Pelješca. Proteže se od Trstenika na istoku do Borja na zapadu. Tu na tom malom, okom preglednom prostoru dogodio se savršeni susret četiri najvažnija elementa za nastajanje najglasovitijeg vina.

Dingač je sa južne strane brda, surov, nepristupačan i kamenit. Obrušava se do mora, ponegde uz nagib i do 75 stepeni. Selo Potomje i njegova zadruga i vinarija su s druge strane. Do Dingača se stolećima stizalo samo kozjim i magarećim stazama.

Slika tovara sa samarom i uprćenim mešinama vina poslednjih decenija prošlog veka bile su sve ređe, potisnuli su ih asvalt i auspusi. Najduže su se zadržale i sretale na Pelješcu. Sve dok krajem sedamdesetih nije probijen tunel, dug 400 metara, kroz brdo kojim se najkraćim putem stiže direktno u sred Dingača.

Vinogradari Pelješke župe, međutim, nisu zaboravili svog tovara. Mate Cibilić i njegovi zadrugari, zahvalili su mu se tako što su njegov lik ustoličili na etiketu čuvenog dingača, prvog jugoslovenskog vina koje je zakonom zaštićeno još daleke 1961. godine. Kasnije se lik tovara uspeo i na druga vina koja je proizvodila PZ „Dingač“. Štaviše, osamareni magarac postao je i zaštitni znak zadruge i kao robni znak zaštićen je i kod Saveznog zakona za patente.

Nažalost, za novih demokratskih vremena, nestalo je i zadruge i dingača i njenih vina. Naš tovar je tako „ražalovan“ i ostao bez zasluženih odlikovanja. Ruku na srce nema više ni težaka. Sreće se još jedino po jadranskim plažama, kao retka zver za fotografisanje za uspomenu. Atrakcija je ne samo stranoj nego i dalamtinskoj deci.

Očekivanja, da će skončati isklesan u bračkom kamenu, u podnožju nekog od sizifovskih brda dalmatinske obale, su se izjalovila. Nije nađena finansijska konstrukcija.

Umesto toga jedan hrvatski ugostitelj ga se setio početkom ovog veka. U njegovom meniju, pored školjki, rižota, brudeta, barbuna i zubataca, šokirani i zgroženi Dalmoši mogli su da pročitaju i „magarac na pašticadu s njokima“. Među komentarima, u splitskim novinama, našao sam da je na onom svetu stari Toma Bebić zapevao: „I bolje da si mi krepa, Sviče“, a onda su njih dvojica zarevala uglas: „Volite se ljudožderi“.

Petar Samadžija

Foto: Pixabay

Izvor: Dnevnik