Bahusova bastina
Nastavljam sa podsećanjem na neke od naših starih domaćih sorti vinove loze koje su u Panonskoj niziji, pre više stotina godina, našle svoj životni prostor, iz kojeg su u novije vreme pod čudnim okolnostima počele da nestaju i padaju u zaborav. Prošle nedelje spomenute su banatski rizling, ezerjo, bakator beli, furmint ili ružica. Sada ću predstaviti, svima poznatu, slankamenku crvenu, koja je bila ne tako davno, vodeća sorta u Sremu.
Slankamenka crvena je sorta kojoj potiče od poznatog mesta na Fruškoj gori – Slankamena. Velike je rodnosti, po hektaru i više od tri vagona. Osetljiva je na niske temperature, ali se vrlo brzo regeneriše. Rejonizacijom, koja je primenjivana do pre nekoliko godina je brzo napuštena. U „presudi“ koja joj je izrečena, piše da je njeno „vino bez karaktera, tanko, tupo, malo tamnožute boje, ponekad s blagm crvenkanstom nijansom“. Vino koje se masovno pilo u svim prilikama, svakodnevno, iz prepunih čaša, danas se toči samo u vinariji porodice Antonijević u Ledincima. Možda i u nekim malim, neregistrovanim seoskim podrumima u kojima možete da dođete na red samo preko prijatelja i znalaca.
Pomenutu „presudu“ slankamenki crvenoj „oborio“ je enolog Slobodan Marinković, koji je u podrumu Antonijevića, korišćenjem moderne tehnologije kreirao vino sa oko 11 posto alkohola, bez neprevrelog šećera sa više od pet grama kiselina, pitko i s ukusom prezrelog grožđa. Vina za koje francuzi kažu da „lako proteku od ždrela do bubrega, nigde ne zastaju“.
Smederevka. Prema ampelografu Molnaru, sorta je nađena u Srbiji odakle se raširila po celom Balkanu. Pre filoksere bila omiljena kao stona sorta, grožđe joj se dobro čuvalo preko zime. Sazreva u oktobru. Velike je rodnosti. Čokoti rano stupaju na rod, ravnomerno rađaju i dugovečni su. Dobro rađa i na pesku. Vino je tanko, jednostavno, uglavnom stonog kvaliteta.
Sremska zelenika. Potiče iz Srema, a gajila se već početkom XIX veka. Dobro rađa i na pesku. Kod nas ju je sačuvao Oskar Maurer u Hajdukovu. Iz vinograda sađenog davne 1909. godine dobija se vino raskošnog mirisa voća i cveća u kojem se prepoznaju citrusi i zova. Struktura kiselina i kvalitet vina kakav se retko sreće.
Medenac beli. Sorta koja se u prošlosti gajila u subotičkom kraju i u Potisju. Rano sazreva. Grožđe joj je prijatno za jelo. Daje vina stonog, ponekad i kvalitetnog karaktera. Ima dobra ekstrakt, prijatne arome. Sve više je onih koji smatraju da kao sorta zaslužuje pažnju. Ima ga Oskar Maurer iz Hajdukova, na jednom hektaru u Sremskim Karlovcima. Vino neutralno, sa 12 posto alkohola i 6-7 grama kiselina. Pomalo medasto. Pogodno za šampanizaciju.
Skadarka. Potiče s juga Balkana iz okoline Skadarskog jezera. Seleći na sever u vreme svojih seoba, Srbi su je poneli sa sobom i ona se zbog svojih pozitivnih karakteristika brzo raširila u celom Karpatskom bazenu. U Sremu je sve do obnove vinograda posle filoksere bila jedna od vodećih sorti. Iz mrtvih su je u novije vreme digli vinogradari subotičkog rejona: Maurer i Tonković, pre svih.
Lista naših domaćih sorti ovim se ne završava. Uveren sam da će se mnoge od njih ponovo granati pod našim suncem. Vreme radi za njih. Vreme u kome ni srećkovići kojima se može da isprobavaju velika, plemenita, retka, stara i skupa vina, neće biti ravnodušni prema običnim, malim, domaćim vinima, ohlađenim u bunaru i serviranim s odlepljenim etiketama, dok sa njih curi voda, od koje se one ne brišu.
Petar Samardžija
Izvor: Dnevnik
Foto: Pixabay, M. Jablanov