Bilin žal – 2. Septembar
Preživeli smo noć u našoj ljuljajućoj kući.
Celu noć je padala kiša, duvao vetar, brod se ljuljao. Mislila sam neću moći da zaspim, biće mi muka… Ipak ništa od toga, spavala sam kao beba. Jutro me je dočekalo bez kiše, s malo vetra i bez ljuljanja broda. Otvorila sam prozor od kabine, proturila glavu kroz njega, dočekao me je blag jutarnji vazduh. Začudo nije bilo hladno.
Tiho sam pokupila svoje stvari za jutarnje vežbanje, da ne probudim ostatak ekipe i pravac plaža. Tamo smo sami more i ja. Samo se čuje šum talasa – pravo mesto za meditaciju. Zahvalna sam za ovo lepo more i talase, za divan pogled, za škoje. Zahvalna sam za ovu plažicu i nebo nada mnom. Zahvalna sam i za sunce iza oblaka. Zahvalna sam što sam tu u ovom trenutku. Hvala univerzumu za ovakvo divno mesto i za trenutak prožet ljubavlju i zahvalnošću .
Odlučeno je da danas ne plovimo, jer vreme nije pogodno…
Otišli smo do čuvene peščane plaže u Lumbardi. Zove se Bilin žal. Od marine je udaljena petnaest minuta šetnje uz more. Nije velika, ali je stvarno je posebna. Ima dobru energiju.
Kada smo stigli, bili su talasi, pa smo uživali u njima. Ovde na sreću nije bilo stenja, a moj prst danas je dobio modro-ljubičastu boju. Baš sam ga dobro sredila.
Posle nekog vremena su se talasi umirili, pa smo plivali, plivali… U međuvremenu je stigao i ostatak ekipe i “zakuvao” se picigin… Na povratku s plaže u marinu – pljusak, ali onaj pravi letnji. Ništa zato, i ovako smo bili mokri J.
Žene su zadužene za ručak – musaka s tikvicama, a posle toga američka pita s jabukama, da se zasladimo. Dok one posluju u kuhinji, ja pišem ove redove i kradem jabuke isečene na kockice koje su pošećerene i uvaljane u cimet, spremne za pitu. Mmmm baš su dobre….Nadam se da niko nije primetio… Baš mi se sviđaju, jedva čekam tu pitu J.
Izgleda da nas čeka još jedna nemirna noć. To je razlog što danas nismo ni isplovili. Meštani kažu da ne pamte ovako kišno leto. Izgleda da nas čeka i kišni dan u četvrtak. Volela bih da prognoze nisu tačne!