Brodski dnevnik

dobar vetar kapetane

Mljet – s okusom mora i okusom soli – 4. septembar

Probudila sam se kada se sunce počelo da promalja iza brda. Još uvek su svi spavali, naravno. Sinoć smo ranije legli, mada su zvezde bile divne, ali septembar je i noći nisu više tople, naročito ovih dana. Mada je i spavanje u ovoj uvali doživljaj za sebe – samo more i šuma oko nas, mir, nema svetla… ipak, nekako mi je žao da spavam i da propustim ovu lepotu… Želim da je što više upijem.

Tiho sam se iskrala i otišla na pramac. Okrenula sam se suncu i započela svoj jutarnji ritual laganog istezanja zahvalna za čaroliju, što sam baš na ovom mestu u ovom trenutku. Uradila bih i pozdrav suncu, ali pramac nije bio pravo mesto za to. Umesto toga, zahvalno sam pozdravila sunce osmehom.

Polako su se svi budili i izlazili na palubu…
Mljet, uvala Lokve
Skok u more za dobro jutro, a voda – divota jedna! Kako je čarobno.

Doručak, pa odlazak u Pomenu. Kapetan nas je gumenjakom odveo do obale, a mi smo se uzverali do puta i krenuli. Za nekih 15 minuta bili smo u Pomeni i sedeli u lepom restorančiću i pijuckali kafu. Drugi deo ekipe nije bio raspoložen za kupanje, oni su ostali u Pomeni.

Mljet, malo jezero
Posle toga pravac Malo jezero. Voda je tu uveliko slanija nego u moru, a priroda skoro netaknuta. Na sajtu o Mljetu se kaže da ko jednom ode na Mljet uvek mu se vraća – koliko je to istina! A kako da se čovek ne vrati toj lepoti?

Ulazak u Nacionalni park se naplaćuje 10 evra. Nismo ni otišli do Velikog jezera, mada je i ono divno, pošto smo imali 2 sata, odmah smo skrenuli na Malo, pronašli svoj kutak i bućnuli se u vodu. Mada ima posetilaca, mi smo se osećali kao da smo sami na svetu. Nismo ni izlazili iz vode. Ta dva sata smo proveli plivajući i uživajući u samoći na ovom čudesnom mestu. S vremena na vreme bi neko prošao, ali utisak je i dalje bio isti – netaknuta priroda i mi.

Na povratku na brod, počeo je pljusak. Na sred puta, pa ni tamo ni ovamo. Ma šta nam fali, iovako smo do malopre bili u vodi, a sada je voda po nama! Mada volim kada mi je koža slana, ovo pada da spere samo višak soli.

Došli smo do mesta gde je kapetan došao po nas i eto nas na brodu. Samo se na nas čekalo da krenemo natrag. Ostali deo ekipe je stigao tačno pre pljuska.


Krenuli smo iz Lokva, naše divne uvalice po kiši koja još nije prestala da pada. Krenuli smo na motor. Miša i ja nismo ovaj put bili na palubi, jer nam je kosa još uvek bila mokra. Na otvorenom moru brod se dosta ljuljao, tako da je meni (MENI?!) bilo malo muka. Navukla sam kapuljaču od duksa i pravac na palubu. Deo posade je takođe morila mučnina, pa je naš kapetan razvio vele jedro (ono na pramcu) i koje čudo brod se stabilizovao! Ma nisam mogla da verujem, mislila sam da se brod više ljulja kada ide na jedra…Eh čovek se uči dok je živ!

Kada smo se vratili, već nije padala kiša, a naš kapetan je tako majstorski uparkirao brod, da smo mu svi zapljeskali. On je postao moj omiljeni skiper.